Узор није по правилу митско биће. Деци је ближи онај од крви и меса са којим могу некад да се сликају, добију аутограм или највреднији дар – лепу реч

Tweet

Пише: Предраг Сарић

Људском уму недокучива је божја одлука да злотвори попут шпанског гинеколога крадљивца беба, нациста биографија исписаних крвљу или диктатора чија се владавина мери милионима жртава дочекају дубоку старост, а да се чисте душе, као што је био Душан Тодоровић, тако рано преселе у рајске одаје.

Сада је излишна потрага за одговором на претходну дилему, као и свака расправа о теми да ли смо као друштво за Душана (и све друге Душане) могли раније да учинимо више, пре него што су општа мобилизација и реакција постали закаснели потези.

Ништа од тога Јовани и Александру неће умањити бол, нити им вратити уснулог шампиона чије крупне очи и у тренуцима најтеже битке нису ни на трен напустиле ведрина и радост.

Док се борио са злохудом болешћу Дуки је Србију из кревета клинике надомак Ноу кампа подсетио да јабуке из туђег воћњака нису ни сочније, ни црвеније, нити слађе од оних из нашег, ма колико биле умивеније и наизглед лепше упаковане. И да нема тог Месија и Барселоне који њему могу заменити Немању и Партизан.

Деца без изузетка свакако маштају да једног дана надмаше достигнућа чиграстог Гаучоса на зеленом тепиху, да хладном Федереру натерају сузе у очи, да закуцају као некад Џордан или сада Џејмс...

Али, сви они нису стварни, видљиви су само на ТВ или екранима „паметних” телефона. И понекој игрици.

Узор, онај опипљиви, који се да видети и додирнути налази се „у њиховом воћњаку”. Најмање је битно да ли је из Хумске или Љутице Богдана, са ове или оне стране жице Малог Калемегдана, са бањичког или неког другог базена.

Узор није по правилу митско биће. Деци је ближи онај од крви и меса са којим могу некад да се сликају, добију аутограм или највреднији дар – лепу реч које ће се сећати и кад буду освајали медаље, попут неизбрисивих дечачких успомена олимпијског победника Луиса Сколе на репрезентативце Југославије са мечева кошаркашког првенства света у Аргентини 1990. у којима је гланцао паркет.

Зато је мисија свих нас који живимо у спорту да деци учинимо доступним Новака Ђоковића, Немању Матића, Александра Митровића, Марка Марина, Немању Милетића, Сашу Илића, Богдана Богдановића, Милоша Теодосића, Ивану Шпановић, Милицу Мандић, Александра Атанасијевића, Филипа Филиповића, Андрију Прлаиновића...

Организацијом, ако треба и „измишљањем” спортских догађаја у Србији, на којима ће седети на трибинама, одмах ту поред њих и нетремице их гледати.

Управо тај аманет нам је оставио шампион ведрих крупних очију – Душан Тодоровић.