И, уопште није важно да ли је Александар Коларов могао да игра и што му је Антонио Конте ближи срцу од Љубише Тумбаковића, као ни шта наш селектор мисли о капитену, битно је да репрезентација Србије није приватно власништво групе грађана у којој се игра по казни

Tweet

Пише: Зоран Стојадиновић

Нестварно: капитен два и по сата уочи најважније утакмице у последњих 20 година саопшти да не може да игра за репрезентацију, јер је то тражио Антонио Конте, прихвати да буде у протоколу, али у 119. минуту одбије да уђе у игру како би могао да шутира пенал, запањена јавност га осуди, а селектор коме је “забио нож у леђа” – брани речима: “да је могао, Коларов би сигурно играо”… Зашто Љубиша Тумбаковић брани Александра Коларова?

Сада кад је све готово, кад су се снови љубитеља фудбала срушили као кула од карата, неопходно је управо супротно – јасно и гласно називање адекватним речима појава које су уништиле не само “А” репрезентацију…

Наравно, у тренуцима великог разочарања поједини медији користили су прегрубе речи и некоректне квалификације приликом покушаја да јавности саопште оно што је у ствари савез морао да уради.

Један за другим отпадали су:

Милош Вељковић – клуб га није пустио

Филип Ђуричић – позитиван на ковид19

Лука Миливојевић – позитиван на ковид19

Александар Коларов – повређен

Филип Костић – повређен

Александар Катаи – повређен

Александар Митровић – повређен

Душан Тадић – повређен

Милинковић-Савић – позитиван на ковид19

Марко Грујић – потрес мозга на тренингу

Јер, кад Коларов напусти репрезентацију из које је после првог дана припрема због коронавируса отишао Миливојевић, а у коју пре њега због ковида 19 нису ни стигли Ђуричић и Вељковић, кад за капитеном “одлете” Костић и Катаи, поштеду добије Александар Митровић, после Мађарске – Тадић, Милинковић-Савић и на крају Грујић, онда ситуација у којој се државни тим припрема за борбу с Русима и опстанак у “Б” дивизији Лиге нација заиста јесте хаотична, најблаже речено.

Бранећи Коларова Тумбаковић је можда покушао да заштити култ репрезентације, али наш државни тим одавно је без култа, управо због тога што је дрес који су некада поносно облачили Драган Џајић, Илија Петковић, Драган Стојковић, Саво Милошевић, Дејан Станковић, или Александар Митровић – данас постао споредна обавеза за већину фудбалера који су у међувремену решили егзи-стенцију. …

Отуд и појава – у Србији патентирана, да селектор, директор, председник савеза, готово после сваког квалификационог циклуса, путују по планети и убеђују увређене звезде да обуку репрезентативни дрес до којег им је стало “највише на свету”.

И, уопште није важно да ли је Александар Коларов могао да игра и што му је Антонио Конте ближи срцу од Љубише Тумбаковића, као ни шта наш селектор мисли о капитену, битно је да репрезентација Србије није приватно власништво групе грађана у којој се игра по казни.