Председник Црвене звезде Светозар Мијаиловић био је на челу клуба и 1991. године, у доба највећег успеха.
Oн говори о тада постављеним циљевима, плановима, неким до сада непознатим детаљима који су довели клуб до крова Европе, касније и света.
- Цела прича почиње тако што смо усвојили у то време петогодишњи план у коме је било зацртано да Звезда мора у периоду од 1987. до 1992. године да формира тим који ће освојити најзначајнији европски трофеј. И на бази свега тога развијала се читава наша филозоифија. На срећу свих нас, армије навијача и милионског броја симпатизера нашег клуба резултат је дошао пре завршетка плана.
Суштина успеха била је у организацији и аутономији сваког сектора.
- Организација клуба била је таква да свако носи одговорност за онај део посла за који је задужен. И на тај начин се постигла таква синхронизација послова који су могли да се одразе на резултат. Нико никоме није улазио у ресор. Спортска питања су се решава у спортском сектору, сва друга организациона питања била су решавана на местима која су за то била одређена. Није било оног преплитања и уплитања у туђи посао. Ја говирим са становишта моје организације које је одлучивао о неким стварима. Прво је извршена изузетно добра селекција која се из године у годину допуњавала само квалитетним играчима. Створен је тим који је на нашу срећу дужи временски период био у Црвеној звезди. Неке играче смо помно пратили и доводили а неки су нам се „појавили“ случајно и сплетом животних околности као Миле Белодедић.
Наставио је Мијаиловић да објашњава кључни моменат.
- Имали смо за клуб кључну утакмицу са Келном, годину дана пре освајања Купа шампиона. У Београду је било 2:0 а на реванш смо отишли условно говорећи као на излет. И тај нас је „излет„ скупо коштао иако смо имали могућност да и те године направимо изузетан резултат у Европи. После повратка из Брисела сели смо и прецизно се договорили како се ради, на који начин се путује, како се екипа припрема и резултат тог састанка је био управо Бари.
Звезда је одувек имала јаку навијачку подршку, али никад тако изражену као у златној сезони.
- Подршку нисмо имали само на нашем стадиону већ свуда у Европи где смо играли. Утакмица у Минхену је апсолутно, по утиску свих, нешто што се ретко виђа јер да је било фифти-фифти наших и Бајернових навијача. Имали смо апсолутну подршку навијача у дијаспори али из целог света. Открићу вам детаљ који је мени остао у незаборавном сећању. Једно друштво из Аустралије је дошло на утакмицу у Минхен и за најбољег играча донело је поклон. Радило се, колико се сећам о најновијем телевизору. Није ни битан толико поклон колико је сазнање да имате подршку из целог света.
Клуб је имао јединствен став и енергију а то се може закључити по два детаља из два меча. Прва утакмица против Грасхоперса била је резултатски разочаравјућа, али нико из Црвене звезде није сумњао да ће се све исправити у реваншу.
- Веровало се зато што је Звезда имала моћан тим. Није се уопште либила да се ухвати у коштац са најјачим тимовима Старог континента. То је једноставно било тако, цео систем је фунционисао, тим је био уигран, знало се све, тако да је и после једног ремија у Београду, нама било јасно да можемо проћи даље. Све се видело у Швајцарској где је остварен озбиљан тријумф од 4:1, уз игру која одушевљава.
Сасвим другачију поруку слали су руководиоци клуба после победе у Минхену од 2:1. Тада су сви говорили да „ништа није готово“, да је „Бајерн увек Бајерн“ и тражила се максимална концентрација и посвећеност у ревнашу. Сама антолигијска утакмица, њен волшебан крај је показао оправданост изговорених упозорења.
- Имали смо једниствен став и веру, али смо били прагматични, свесни у сваком моменту ко смо и како би требало да се понашамо и опходимо. Како према нам самима, тако и према противницима. Атмосфера око клуба је била та снага која је неминовно водила Црвену звезду ка успеху. Постојао је позитиван приступ, сви су били уверени да су могућности тима велике а да бисте дошли до великог циља потребна вам је у неким ситуацијама и срећа да то што имате у тиму претворите у резултат. Нама је та позитивна енергија донела и неопходну срећу.
Меч са Бајерном (2:2) је историјски у сваком погледу.
- Фасцинантан је тај меч јер су потучени сви рекорди. За тај меч имали смо приход од улазница четири милиона марака. Да се имало и више улазница и оне би биле продате. Друга ствар, она атмосфера која је после те утакмице била створена је непоновљива. Однели су навијачи и земљу, траву, стативе, све! То је било нешто невероватно.
Остало је уверење да Звезда може на кров Европе.
- Уверење је остало, али било је ту детаља које са ове дистанце можеш да цениш на разне начине. Играчи и цео клуб, навијачи били су свесни да је пласман у финале био велико достигнуће. Са тог становиша људи су на неки начин мислили да су остварили циљ, али је требало много знања, умећа да се направи и тај последњи искорак пењања на пиједастал. Није било човека у клубу који није био уверен да ми то можемо, али је било потребно урадити све да се то циља и дође.
Кад се подигао пехар 29. маја у Барију мало ко је могао да суздржи емоције, да трезвено размишља о величини и значају успеха.
- Од толике среће, радости и слободно могу да кажем суза, мало ко је био свестан шта смо заиста постигли. Било је фасцинантан моменат кад је на стадиону „Свети Никола“ почела да се ори песма „Ђурђевдан“ јер се чуо један јецај, многи су заплакали од среће. Не премотаваш филм већ само слушаш своје срце.
Врло брзо су дани славља прошли, уместо надоградње која је планирана, политичке размирице унутар Југославије довеле су до распада земље који се слободно се може рећи највише одразио баш на Црвену звезду.
- Ми смо имали тим који је могао да хара Европом још неколико година. Детаљи су одлучили и наредне сезоне да не уђемо поново у финале. Одузели су нам стадион, ту енергију коју је давала „Маракана“. Играли смо практично у изгнанству и без обзира што смо имали невероватну подршку и у Букуршету и у Софији ипак смо били гости. Маракана је Маракана. Тим се после тога неминовно разишао.
Црвеној звезди успех у Барију није донео само трофеј.
- Поређења ради, пре Барија у свакој понуди за пријатељски меч у иностранству добијали смо плаћени пут и смештај и евентуално неки мали „додатак“, а после тога уз све то и велике своте новца само да бисмо се појавили. Имиџ клуба је достигао највишу тачку, а оно што остаје трајно је да смо један од 22 клуба у Ервопи који су освајали Куп шампиона, а само 13 који су освајали и европску и светску титулу. То је достигнуће које треба да служи као инспирација за сваку нову генерацију која долази – истиче Мијаиловић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
