Сазнање о смрти Марка Елснера покварило је расположење и уздрмало Бошка Ђуровског. Једној у низу Звездиних легенди, некадашњем капитену и тренеру пре неколико година, тешко је пало што је заувек изгубио саиграча, друга и ван фудбала.
– Тужну вест саопштио ми је рођени брат. Милко и Марко Елснер дружили су се годинама у Словенији, виђали, проводили сате, причали најчешће о фудбалским темама. Пренео сам одмах информацију Драгану Џајићу, Дики Стојановићу, Јовици Николићу, Хусрефу Мусемићу... Сви су били тужни, провели смо четири године заједно у екипи. Сматрао сам га за брата, јер смо Марко и ја били више од другова, породични пријатељи, наше породице су се дружиле. Нада, у то време супруга, Маре, Јанкача (Милан Јанковић) и ја били смо нераздвојни. Нисмо могли да замислимо дане да нисмо један уз другог – уздисао је беседећи Бошко Ђуровски.
Сећа се лепих дана на Маракани, шампионских. Свега. Пре него што је наставио причу о Словенцу, тадашњем либеру за понос свих којима је на срцу дрес са грбом црвено-белих, признао је Ђуровски да се често сети и утакмице против славног Реал Мадрида на нашем највећем стадиону. Старији од легендарне браће памти је и помиње у бројним разговорима иако је од тада прошло више од три деценије. Био је стрелац са капитенском траком око руке пред пуним трибинама у Љутице Богдана 1а (4:2).
– Играли смо за младу репрезентацију оне велике земље, Југославија је била фудбалски поштована и ван Европе. Марко је важио за доброг човека, правог фудбалског боема. Није био онај уметнички, него на терену, изврстан техничар, пока-зивао је елеганцију на сваком делу зеленог поља. Игром и понашањем у копачкама, па и после тренинга свима нам је прирастао за срца. Мени – највише! Марко Елснер био је омиљен код играча и навијача Звезде. Нисам никад чуо да је неко лошу реч упутио на Маретову адресу.
Ђуровски је изводио саиграче из тунела Маракане на зелени тепих.
– Марко је много пушио, са легендарним Јоханом Кројфом бих га упоредио. То су били фудбалски људи нашег времена, популарни у свету, а Холанђанин међу нај, нај... У наше доба носили су се шортсеви са задњим џепом, Марка смо задиркивали на полувремену, док смо били у свлачионици чекајући нове савете тренера, да иде до тоалета да би запалио цигарету. Добацивали смо „ево, оде поново да пуши..., избаци пикавац из џепа...”
Елснер је имао надимак међу клупским друговима.
– Звали смо га „тата”, сећам се једне анегдоте, изгубили смо утакмицу, а то се ретко дешавало. Сутрадан, на тренинг, сви смо дошли као покисли, онако тужне сачекао нас је и ставио руке на кукове: „...ко зна зашто је добро...” Било је кратко и јасно од Елснера. Играли смо за највећи наш клуб, нисмо често губили, имао је Маре ту узречицу, стављао нам је тако до знања да нема панике, јер ни он није био паничар. Терао нас је да идемо даље, на тај начин хтео је да смири и опусти играче. Говорио нам је „иде дерби, па онда утакмица Купа шампиона...” Пријао је многима тај његов германски менталитет. Волео сам и ценио природног човека, исто су раз-мишљали навијачи чији је Маре био љубимац – уздах Бошка Ђуровског довољно је рекао колико је био везан за центархалфа из осамдесетих година кад је Црвена звезда пунила стадионе од Словеније до ондашње Македоније.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.