Милијаш: Остављам Марину десетку

Још данас сева Милијашева лева! Звездин фудбалер са највише утакмица у од распада СФРЈ (250) уписаће последњи меч у професионалној каријери, претходно као капитен примити пехар за пету титулу са најтрофејнијим српским клубом.

Посебан дан је испред човека који се не само играчким, него и људским квалитетима, уписао у историју великана са Маракане. И зато нико данас у Љутице Богдана неће добити већи аплауз од њега. Заслужено.

Нико осим Ненада Милијаша у последњих 27 година није освојио пет титула са Црвеном звездом, али статистичке колоне само су делић величине фудбалера на чијим је саветима и демонстрацији знања стасало много генерација на Маракани. Ставља тачку на играње неколико дана после 36. рођендана, са јасном визијом да се докаже и као тренер. Логично.

– Звезда је мој клуб и љубав за сва времена. Као дете сам маштао да играм на Маракани, постигао сам много више од тога. Многи ме питају хоћу ли једног дана да будем и тренер овде, с обзиром да планирам да се бавим тим послом. Постоји жеља да се и то догоди једног дана. Полако, тек сам на почетку и још сам играч – уз осмех, пред подизање пехара и поплаву емоција, говори Ненад Милијаш.

Да ли је Душан Анђелковић, са којим сте делили прво место новијег времена звезде по броју титула, честитао што сте постали рекордер?

– Како не... Чули смо се јуче, пријатељи смо. Пета титула, моја последња, због тога и посебна. Играо сам много мање него пре, али имаће и овај трофеј, као и сваки други, посебно место у срцу. Верујем да ћемо сезону да завршимо дуплом круном, пре непуних годину дана сам рекао да ми је то велика жеља, јер се баш дуго чека.

Да ли се прва титула, освојена сада већ далеке 2006. године, највише и памти?

– Са једне стране је заиста тако, али свака титула има причу. Кад долазиш у Звезду не размишљаш да ли ћеш да останеш дуже, него како да што пре направиш нешто што ће људи да памте. Стигао сам на половини сезоне у моћан тим, освојена су оба трофеја на перфектан начин.

Долазак у Звезду био је најбољи потез?

– Потез младости и каријере. Ни на крај памети ми није било да ћу да постигнем све што јесам, битно ми је било да добро дебитујем и дођем до неког трофеја. Све се усмерило на добар начин, мада није било лако да се снађем у тако великом клубу. На припремама нисам пружао игре као у Земуну, па је Зенга у шали питао да ли је довео мене или брата Милана. Знао сам, међутим, да ћу да добијам шансу. Италијан је много радио на тактици и корнерима, били смо опасни у прекидима.

Код Бајевића у првом делу сезоне нисте били у првих 11?

– Улазио сам са клупе, био је то психолошки тежак период, али чињеница да је Бајевић међу најбољим тренерима који су ме водили. Био је искрен од старта, рекао ми да нећу добијати шансу како сам замишљао, што ми је тешко падало. Нисам, међутим, могао да кукам. Радио сам, а кад сам постигао гол из слободног ударца за победу на једној од утакмица, почео сам да играм сваку утакмицу. Наставило се код Бошка Ђуровског, доживели смо лепе тренутке и доминантно дошли до трофеја.

Сезона 2007/08. била је почетна за Звездин шампионски пост, јесте ли могли да претпоставите какве ће размере да добије криза клуба?

– У први мах не, али у мојој последњој сезони првог мандата појавило се много финансијских проблема. Спремао сам се за трансфер, играо добро за репрезентацију... Клубу је значило да дође до новца од моје продаје, морао сам да будем задовољан, јер није лако реализовати прелазак у Енглеску.

Звезда се мучила на свим пољима, ви сте повукли по мишљењима многих нерезонски потез и вратили се кад је било најтеже?

– Имао сам других понуда, али сам изабрао изазов да са Звездом прекинем низ трофеја Партизана. Није било лако, али смо успели. Никад теже нисам извојевао титулу него у сезони 2013/14. Судбоносно првенство за клуб завршили смо успешно и могу да будем поносан.

После избацивања из Европе административним путем, одлазак у турску Манису није могао да се избегне?

– Са емотивне стране тај одлазак је био тежи. Играо сам баш добро, тренер Лалатовић је тражио да останем, али нисам могао да донесем одлуку у том смеру. Због много приватних ствари било је време за нови растанак, али сам рекао да ћу се вратити ако се укаже прилика. Ето ме поново ту и срећан сам јер каријеру завршавам баш у Црвеној звезди.

Коме остављате „десетку”?

– Марину, наравно! Сад и ако и мало размишља да оде, не може кад му остављам број. Има још посла да заврши у Звезди.

Јесте ли звали некадашње саиграче из разних генерација да вас испрате на последњој утакмици?

– Ко је слободан, нека дође. Пре свега, они су навијачи Звезде. Да ли сам ја ту или нисам, није ни битно.

Постоји ли идеја да одиграте опроштајну утакмицу и окупите пријатеље?

– Било је неке приче, долазиле су идеје са стране, али нема лепшег начина него да то буде такмичарска утакмица, уз подизање пехара. Савршен је сценарио, нема потребе за ревијалном утакмицом.

Да ли бисте више волели да данас поведете саиграче у утакмицу или уђете у финишу?

– Како год шеф реши, слажем се.

(ЦЕО ТЕКСТ можете да прочитате у данашњем штампаном или ПДФ издању Журнала)