Са Љубивојем Тадићем, познатим српским глумцем, сам ишао заједно у гимназију „Моша Пијаде“, и тада смо сви око њега могли да уочимо његов дар, како за глуму тако и за писање.
Зна се, уосталом, ко су Тадићи у српском уметничком свету. Велики глумци. Отац Растко, а стриц један од наших највећих глумачких бардова - чувени Љуба Тадић. Њиховим стопама је пошао и Љубивоје, класа у сваком погледу. И оно што воли да каже - боем.
Недавно је, у издању „Вукотић медије“ објавио сјајну књигу „Лична документа“ састављену од врхунски написаних епизода из богатог живота. Живота у којем је било времена и за глуму, и за управљање (био је управник Народног позоришта), и за књижевност што се види по књизи коју треба прочитати... Фраза јесте, али Љуба и данас, поред свега што га је снашло, живи 300 на сат.
У „ Личним документима“ пише и о великој љубави према Црвеној звезди.
- Начин живота породице Тадић је одређивао и распоред фудбалског првенства. Првенство се играло недељом, а Звезда је средом играла европске купове. Средом сам уз Расткову подршку бежао из школе и вероватно сам био једини ученик на свету који је бежао са директором школе, јер је био члан управе као и Рале и Љуба.
Љуба наставља редовима посвећеним Миљану:
- Расткови и Мирини (мама при.ау) пријатељи су били Миљан и Вера Миљанић. Пошто је Растко имао баш глас, понекад без емоционалне подршке немерљиво снажан, Миљан је молио Миру да Рале престане да виче „Уа Миљане“. Још на почетку утакмице Растко би то викнуо и онда би се цео стадион придружио. Растко је увек нешто морао да викне на почетку. Тако је једаред док су тимови били на центру, а пре него што је судио хтео да дуне у пиштаљку, викнуо „Уа судија!“. Сви су му се придружили, звиждуцима пратећи скандирање „Уа судија“. Овај је био у чуду, није могао да се састави до краја утакмице, ништа му није било јасно.
Кад смо сели питам Растка:
- Ко је судија?
- Немам појма.
После три минута игре Растко је, између две семенке, изговарао филозофску реченицу .
- Ала је досадна ова утакмица у пм...
Љубивоје памти и очев ритуал:
- Јабука је била неопходна у полувремену јер би Ратско секао на једнаку парчад, делио свима и понављао више пута: „ Како ја режем ову јабуку, тако им дајемо голове.“
Један догађај ми је причао, док смо после његове дуге представе посвећене вину, исто кинзумирали у Скадарлији до раних јутарњих сати. Описује га и у књизи па су наредни редови мешавима личног доживљаја и текста.
- Био је обичај да недељом мајка Мира спреми ручак за породицу, а обавезно је долазио стриц. Тако би ми после утакмице стизали кући жељни супе, јела, колача. Пратили смо и тако важне мечеве какав је био, рецимо, дуел са Тетексом 4:1 једног фебруарског дана на темперетари од минус 20. Марко Марковић је преносио и рекао како су на стадиону, осим службених лица, још Растко, Љуба и Љубивоје Тадић. Када смо смрзнути дошли кући Мира није хтела да нам отвори.
- Само ви изгледа немате где да будете када је овакав кијамет. Сада идете где хоћете, где вам је боље, нема ручка.
Посебну улогу је Љубин отац имао код фудбалера:
- Често смо излазили кроз тунел са играчима. После пораза од Осијека 0:1, када нам је гол дао омалени Грња, Растко је причао: „ Јебига, овај мали нам дао гол, а још спава у кревецу.“
Знао је и да теши, као рецимо Дујковића који је знао да одбрани немогуће па да прими фрљоке:
- Јебига Дујо, јајца су ти била у раскораку. Дешава се то и мени.
Комплетан текст можете да прочитате у штампаном броју Магазина Спортског журнала за 15. април. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.