Dok je danas skoro sve „klupska stvar”, osamdesetih godina prošlog veka su na Marakani iznosili podatke o platama i sankcijama

Tweet

Vole aktuelni i doskorašnji fudbalski funkcioneri često da koriste reč transparentnost u javnim istupima, ali u praksi sve je daleko od nivoa kao u staroj Jugoslaviji.

Primera je mnogo, a jedan od najupečatljivijih je iz doba kad je Crvena zvezda svim silama želela da napravi tim sposoban da konačno osvoji Evropu i svet. Tada se na Marakani otvoreno govorilo novinarima o zaradi prvotimaca, ali i sankcijama kroz novčane kazne.

Formulacija da će Gelor Kanga za loše ponašanje tokom gostovanja Liberecu u Češkoj biti kažnjen „po disciplinskom pravilniku”, u prevodu znači da je to interna klupska stvar i da su na Marakani najviše voleli da se u javnosti o ispadu Gabonca nije ni pročulo.

A, da nije uvek na Marakani bilo toliko tajanstvenosti svedočanstvo je januarsko izdanje kultnog magazina „Tempo” iz januara 1987. godine, kad je novinaru Stevanu Zecu od administrativne službe kluba koji se spremao za sudar sa Realom u četvrtfinalu Kupa šampiona dostavljen prosek mesečnih zarada prvotimaca i koliko je ko kažnjen po pravilniku šefa stručnog štaba Velibora Vasovića.

Naučna je fantastika da se danas u srpskim sredstvima javnog informisanja u dinar ili evro objave zarade fudbalera i kazne, što je ugledalo svetlost dana u „Tempu”.

Najplaćeniji fudbaler Crvene zvezde u toj generaciji nije bio tek angažovani Dragan Stojković Piksi, nego Husref Musemić.

- Ako se profesionalizam meri po zaradama i merilo vrednosti se izražava novcem, onda je najbolji fudbaler Crvene zvezde Husref Musemić. NJegov prosečni lični dohodak iznosi 41.981.018 dinara – napisao je Stevan Zec u tom izdanju „Tempa”.

Musemić je bio tada u slaboj formi, nisu bili zadovoljni ni gledaoci, ni trener Vasović.

- Da bi sačuvao prvo mesto na tabeli primanja, Musemiću je „pomogla” i povreda, jer prema pravilniku kluba igrač koji se povredi na terenu, za vreme bolovanja dobija sve premije – kao da igra – objašnjen je Musemićev slučaj.

Drugi po visini plate u Crvenoj zvezdi u sezoni 1986/87. bio je centarfor Borislav Cvetković, sa skoro identičnim primanjima kao Musemić. Preko 40.000.000 dinara mesečno imao je još samo bek Slobodan Marović.

Apsolutna zvezda prelaznog roka Dragan Stojković bio je sa 36.879.800 dinara šesti na listi, ispred njega su osim pomenutog trilinga bili još Marko Elsner i Milan Janković. Nešto manju platu od Piksija beležili su Boško Đurovski, Jovica Nikolić, Mitar Mrkela, Žarko Đurović, Goran Milojević i Milan Jovin.

Na listi kažnjenih Piksi je bio „lider”, a „Tempo” se detaljno bavio takvim slučajem.

- Sa Vasovićem je u Zvezdu vraćena institucija novčanih kazni. I to ne odoka, nego po cenovniku. Tačno se zna koliko košta nedolazak na trening, koliko zakašnjenje, koliko žuti, koliko crveni karton, a koliko, opet, jedna cigareta u videokrugu šefa stručnog štaba. Isto tako kažnjava se nezalaganje i nonšalancija, čak i na prijateljskim utakmicama – napisao je Zec.

Zatim su taksativno navedeni iznosi kazni, a najviše sankcionisani Piksi je od avgusta do decembra 1986. ostao skoro bez cele plate. Izraženo u tadašnjim starim dinarima Stojković je morao da plati 31 milion, slede Branko Davidović sa 28, Zoran Vorotović i Mitar Mrkela sa po 18, Slobodan Marović sa 16, Zlatko Krdžević sa 15... Najmanje su platili, po milion, Stevan Stojanović i Žarko Đurović.

To se zove transparentnost, a posebnu čar tadašnjem sportskom vremenu davala je činjenica da se igrači nisu krili iza dozvola „portparola” za razgovore, imali su i hrabrost i svoje ja da govore za medije i o veselim i lošim temama.

U sledećem broju „Tempa”, u rubrici, „Optuženi, branite se”, Piksi je otvoreno govorio o kaznama i samokritično se osvrnuo na igre u prvih šest meseci u Crvenoj zvezdi.

Ispod naslova: „Sve kazne sam zaslužio”, Piksi je rekao:

- Svaki put kad me je Vasović kaznio, bio je u pravu. Mogao je i više da „odrapi”, ne bih se ljutio.

Dolazak Piksija u Zvezdu predstavljao je priču dostojnu filmskog platna, u današnjem medijskom blatu ko zna šta bi sve bilo napisano na tu temu i ko bi sve potrčao da sazna nešto „ekskluzivno”. Tada se tačno znalo ko je mogao sebe da nazove novinarom, pa su i sportisti davali intervjue bez zadrške.

- Sigurno je da nisam dao maksimum, znam dobro da sam mogao bolje i više. To sam pokazao u poslednjim kolima jesenje sezone. Za podbačaje sam ja najveći krivac, ne vredi ni da se pravdam. Što se tiče odnosa u klubu i prijema navijača, sve je bilo kako se poželeti može. I više od toga. Od mene su, baš zbog toga što sam bio zvezda prelaznog roka, navijači očekivali – čuda. Da odmah „zapalim” Zvezdinu publiku i pomognem da se preboli odlazak Milka Đurovskog u Partizan. Zaboravilo se da sam pre toga, skoro dve godine bio bez pravih utakmica. Prvo vojska, pa Druga liga, iz čisto amaterskog režima uskočio sam u pravi profesionalizam. Nije onda ni čudo što se nisam najbolje snašao.

Tako je pričao Piksi. Otvorenost i činjenica da se nije krio pred problemima pomogli su mu da postigne u Zvezdi sve što jeste posle ne baš sjajnih prvih šest meseci.

E, sad, zamislite da Crvena zvezda ili Partizan danas objave spisak novčano kažnjenih fudbalera u sezoni i da na negativnoj listi prednjači najveća zvezda tima, koja u isto vreme na terenu i ne pruža što se očekuje.

Da li bi taj fudbaler bio dostupan za intervju?

Neko novo (gore) vreme...