У Београд је Митко Стојковски стигао да замени Миодрага Белодедића, али је либеро често решетао противничке мреже.
Био је јунак победе Црвене звезде у стотом вечитом дербију који му је, по сопственом казивању, донео неслућену популарност.
Ангажован да у Црвеној звезди наследи Миодрага Белодедића, Митко Стојковски имао је тај пех да је дрес црвено-белих боја носио у незгодно време: кад се Југославија распадала, а санкције изједале српски фудбал.
Супердефанзивац није губио време, умео је да реши важне утакмице, да својој Звезди донесе важне победе, а њеним присталицама неизмерну радост.
– Поздрављам све читаоце Спортског журнала. Драго ми је да сте се мене сетили, да на вашим страницама могу да говорим о ономе што се дешавало у драгој Црвеној звезди док сам био њен играч – започео је Мирко Стојковски.
Некада врхунски ас данас није у фудбалу.
– Након играчке каријере 2001. завршавао сам тренерске лиценце. Годину дана био сам тренер и увидео да је то много тежак и нервозан посао, са честим и напорним путовањима. Преломио сам, прихватио сам позив Пелистера да будем спортски директор до 2008.године. Организациони проблеми, недостатак финансија, неповољан период за лични и клупски напредак натерали су ме да са Тонијем Мицевским отворимо фирму, грађевина је у питању. Ко зна, можда се једног дана вратим у Пелистер, или дођем у ФС Северне Македоније – говори Стојковски.
Након Пелистера у родном Битољу, стигао је у велику Црвену звезду за коју је одиграо 123 утакмице.
Онда је отишао у Овиједо, па у Штутгарт, а на 54 наступа у Пелистеру на почетку каријере додао је још 34 утакмице. Задовољан је оствареним, али му је жао што је неугодна повреда каријеру учинила краћом.
– Увек је могло боље. Било је објективних разлога зашто сам играо краће. Имао сам неугодну повреду која ме спречила да направим сјајнију каријеру. Када сам дошао у Звезду, одмах на припремама повредио сам колено. Та повреда ми је десетак година касније окончала каријеру. То су златне године, пре 30. године оставио сам копачке. Играо сам за све млађе селекције Југославије до. После Барија дошао сам у Црвену звезду, много је и данас волим. После одласка Слободана Маровића, очекивало се да оде и Миодраг Белодедић. Одрадио сам цео уговор, санкције су нас спречиле да играмо европске утакмице, а имали смо две или три сјајне генерације: моја, Декија Станковића, Перице Огњеновића... Отишао је свако на своју страну. Са дуплом круном отишао сам из Црвене звезде.
На Ђурђевдан 1995.године играо се јубиларни 100.вечити дерби: Партизан је повео, Звезда победила са 2:1, а он био јунак те фудбалске светковине.
– Та утакмица је обележила моју каријеру. Гол који сам дао одлучио је дерби и питање шампиона. И данас Делије ме величају због те утакмице. Много сам урадио у Звезди, али мени се памти та утакмица. Та утакмица, па Куп са Пелистером, па гол за Македонију против Данске су најважније утакмице каријере. Окршај са Партизаном је светиња био и остао. Пратим српски фудбал, а мечеви са Партизаном увек су посебни. Многе земље то немају, а све би дале да имају – отворио је душу Митко Стојковски.
Има ли данас контакте са играчима из својих играчких дана и служи ли данас фудбал на екс-ју просторима да створи нова и ојача давно рођена пријатељства?
– Фудбал и спорт су уопште. Рађају се бројна пријатељства и она остају. Имали смо ветеране Пелистера често са Звездом. Многе сам играче видео прошле године. Чујемо се, виђамо се. И са неким из Црне Горе, БиХ, Хрватске. Пријатељства су остала и тако ће увек бити – говори Стојковски.
Поновио је да је ганут позивом за разговор.
– Част ми је да сам говорио за Спортски журнал. Лепо сам се осећао у Београду, у Бањалуци, у Скопљу, свуда. Добро се памти, а коректност новинара Журнала не може заборавити – завршио је беседу познати Битољчанин.
Иако је каријеру окончао прилично рано, јер су повреде оставиле трага, Митко Стојковски се винуо у породицу великих и препознатљивих асова Црвене звезде. Оних који су јој доносили трофеје и култ најтрофејнијег српског спортског колектива.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.