Вечна рана на срцима Гробара: пораз Партизана од Војводине у финалу Купа Србије у Нишу, „збогом” трофеју кад је већ био виђен у црно-белој ризници (нарочито после тријумфа над Црвеном звездом у полуфиналу), чини се, на најболнији начин, слабијим извођењем једанаестераца.
Традиционално, вео заборава најтеже брише имена фудбалера непрецизних с беле тачке, тако, Југословени са СП у Италији 1990. и четвртфиналног рулета с Марадонином Аргентином памте Стојковића, Д. Брновића и Хаџибегића; намеће се - Гробари, на помен 24. јуна 2020. и „Чаира”, сећаће се Уроша Витаса и Саше Здјелара.
Отуд, нешто више од две седмице од завршне представе најмасовнијег такмичења, Витаса суочавамо с питањем: да ли још преживљавате тај пораз и замерате себи што нисте затресли мрежу с „креча” - и све то у родном вам Нишу?
- Један од најтежих пораза у каријери, свакако. Међутим, нема времена да се размишља о томе, спремам се за наредну сезону и напад на титулу. Да смо изгубили и да нисам преузео одговорност, било би ми далеко теже: себи то не бих опростио. Сматрао сам да је то добро за екипу и поново бих узео лопту, без размишљања – нема дилему Партизанов дефанзивац, у предвечерје сеобе из „Земунела” на Златибор.
Kако се вама, добром шутеру, уопште догодило да промашите пенал против, изгледало је после гола Страхиње Павловића за 2:2, грогираних Лала?
- То је тренутак. Први промашен пенал у каријери. Шутнуо сам их десетак. Показатељ да сам и ја човек од крви и меса и да, иако се то не види, осећам притисак у појединим моментима...
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 12. јул. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.