Први је то учинио Милован Ћирић, за њим Миљан Миљанић, потом Бранко Станковић, Велибор Васовић, Драгослав Шекуларац, Владимир Поповић, Славољуб Муслин, Бошко Ђуровски и Миодраг Божовић.
Станковић је титулу са Црвеном звездом освојио 1995. године, у дебитантској сезони. Била је то и једина, уз три куп трофеја. Тренер Љупко Петровић убацио га је у ватру пре 17. рођендана.
Имаће Станковић тежак задатак да надмаши себе као тренер у односу на играчке дане, док је Миљан Миљанић постао тренерска легенда после играчких дана у којим није био у првом плану. Оставио је неизбрисив траг, кад су титуле у питању освојио их је четири.
По три пута су титуле освајали Миша Павић (1959, 1960, 1964) и Славољуб Муслин (2000, 2001, 2004), а по два пехара у витрине клуба донели су Жарко Михајловић (1951, 1953), Милован Ћирић (1956, 1957), Гојко Зец (1977, 1984), Бранко Станковић (1980, 1981), Љупко Петровић (1991, 1995) и Владан Милојевић (2018, 2019).
Ова титула ће се званично писати Дејану Станковићу, који је довршио посао који је одлично започео Владан Милојевић.
Он је желео да остави наследнику довољно времена да се спреми за наредну сезону, у међувремену је постао шеф струке Ал Ахлија из Саудијске Арабије.
И Бошко Ђуровски је уписао титулу тако што је наставио посао 2007, преузео је палицу после одласка шефа струке Душана Бајевића. Предност је била већ велика, а некадашњи капитен се до тада налазио у штабу као асистент.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.