- Sa ove distance, ipak, ne mogu više sebe da motivišem, da dođem na stadion u 15 časova, da mi trening počne pola sata kasnije - priznao je Dević

Tweet

Fudbalski život mnoge nije milovao, ili je znao samo blago da ih pomazi, jednom u deset godina, nekima je put bio posut cvećem.

Pored onog najmirisnijeg druma živeo je Marko Dević skoro dve decenije. I uživao! Nije u detinjstvu ni sanjao da će toliko visoko da uzleti, čak do Evropskog prvenstva 2012. u „njegovoj” Ukrajini.

Ovih dana rekao je sebi ispred ogledala – kraj, nema dalje. Samo u kopačkama. Poslednju fudbalsku krivinu ostavlja, kaže, iza leđa.

– Situacija sa koronavirusom i ugovor sa azerbejdžanskim klubom do leta uticali su da donesem ovakvu odluku. U pitanju su i fudbalske godine, 36 sam nekako pregurao – osmehnu se uvek vedro beogradsko dete.

– To bi bilo to, čovek u 37. godini počinje da razmišlja o nekim drugima stvarima, životnim i sportskim izazovima. Sa ove distance, ipak, ne mogu više sebe da motivišem, da dođem na stadion u 15 časova, da mi trening počne pola sata kasnije. Kako da igram na maksimalnom nivou, sa druge strane sam profesionalac što obavezuje da pružaš sto odsto mogućnosti iz dana u dan, tu je i porodica... Seo sam, razmislio i jednostavno – zbogom fudbalu. Samo na terenu.

Rekao je mnogo na zelenom pravougaoniku, verovatno ni sam ne sluteći da će da nadmaši i igrače o kojima su stručnjaci u mlađem uzrastu imali visoka mišljenja.

– Nisam očekivao više od 16 godina lepe karijere u inostranstvu. Srećan sam i ponosan, naravno. To su velike stvari za mene. Mnogo lepih momenata prolazilo mi je kroz glavu, kao da sam juče debitovao u sezoni 2001/02. za moju Zvezdaru u ondašnjoj Prvoj ligi, protiv Crvene zvezde, Partizana, Vojvodine... Prolete vreme, za čas. U decembru 2004. otišao sam iz Voždovca preko granice, otvorio vrata Ukrajine, zakoračio u Harkov, drag grad! Na srcu mi on stoji od tad, tako će biti dok sam živ.

Ozbiljan čovek uvek ima plan – dnevni, nedeljni, mesečni...

– Prvo odmor, da malo složim kockice. Iz ove perspektive baviću se menadžerskim poslom, za početak, pa ću da sagledam sve ostale mogućnosti. Volim i šah da igram, biće otvaranja table, slaganja figura. Više sam, ipak, za igre sa loptom. Instrumente ne sviram, biću menadžer, zatim trener. Imam „A” licencu, u planu je da pohađam i kurs za sticanje najviše trenerske diplome. Samo da vi-dim u kojem će smeru sve da ide, naći će se prostor za mlađe fudbalere, prvenstveno, putovanja su neizbežan deo života agenta, taj posao je daleko manje stresan od trenerskog – otklonio je dilemu Dević.