Кад Бранко Јовичић дође у родну Рашку није баш као у Балашевићевој песми „црна ташна, шофер и мечка“, али дефинитивно му пристају стихови: „Као Бане, добри син“.
Тих и миран, фин, васпитан, вредни мрав, послушан и учтив сав, одмерен и усмерен за све... Омиљен у вароши на ушћу локалне реке у Ибар пре свега због људских квалитета, а и лепе фудбалске каријере украшене успесима са Црвеном звездом, понос је породице.
Сви успеси и популарност нису га променили, остао је стари, добри син, брат, друг, комшија...
Кад год је говорио о родном крају осетиле су се емоције, па се сада и не поставља питање где проводи принудни период без фудбала. Све делује као делимични повратак у детињство.
- Родитељи ми кажу да нисмо оволико времена саставили заједно још од кад сам отишао са 15 година у Чачак, тамо уписао средњу школу и почео да играм за Борац. Доручак, ручак, вечера, тренинзи, разговори, гледање телевизије, мало играмо карте. Тако проводимо дане – објашњава из Рашке Јовичић.
Скромност је увек била Јовичићева врлина. На личном Инстаграм профилу није постављао фотографије одласка у села у Општини Рашка, где је са другом Миланом Дражовићем однео намирнице најстаријима и понудио помоћ и убудуће. Наравно, то је учинио уз заштитне маске и рукавице на лицу и рукама. Хумани гест у јавност је испливао на фан страници Звездиног везисте.
- Најстаријима је најтеже, обавеза нас млађих је да им колико-толико олакшамо ситуацију кад не смеју из својих станова, кућа и дворишта.
Осим молбе свима да остану код куће, имао је Бранко Јовичић још један апел:
- Ако смо ми били хероји навијача кад смо улазили у Лигу шампиона и правили важне победе, не може да се пореди какви су хероји медицински радници који се свакодневно боре. Свака им част, прави су хероји овог доба и аплаудирајмо им у 8 увече.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.