Љубо Петровић, две најскупље речи у овдашњем тренерском роду, срећно нађене у Великој Брусници – 15. маја 1947.
Отад, његова појава остаје изван објашњења. А, тражити то објашњење је и дан-данас наше насушно „занимање“.
Различитости у (не)успелим покушајима додатно су укрупњавале портрет овог ствараоца епохе и путовође свих српских фудбалских стручњака, након 44 лета, урамиле у недословце пренесену и за ову прилику модификовану једну од бриљантних беседа Матије Бећковића: Љупко је постао задатак овдашњег фудбала, задатак коме је само он дорастао и себи задао 1990. године за који почивша нам Југа није знала. Напослетку, конзервирале за живот вечни: оставштина библијска. Бесмртник!
Отуд и разумљива еснафска радозналост у коронавирусном добу - где је пронашао боју за своје небо, где господски тањи календар живота са безмало 73 отцепљена листа.
– Ево, на Златибору... шта ћу, човече – прозукло вели Љупко, утисак је, као да тражи оправдање за бег из Београда.
– Шта је ово ударило на нас? Ем, тешко се живи... ем, сад ово чудо... Невероватно!
Тандем у дружењу и мање од две године старији Милован Ђорић, уз громки смех, домеће:
– Ми... не живимо тешко!
Љупко, допуњује:
– Све имамо, ништа нам не фали ха, ха... Стан је у Ђориној згради, добро снабдевена продавница у приземљу. Дневне потрепштине напишемо, трговци донесу до врата... Зато и преживљавамо ово, лагано ха, ха...
Констатујемо да дисциплиновано следе препоруке државе, поштују ванредно стање.
– Никуд не мрдамо... не смемо – уверљиво ће, Љупко.
– Кафенишемо, причамо... Ђора кад оде, гледам каубојске филмове... пет, јуче...
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 23. март. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.