Између спортских громада (светских, а наших) истовремено је и „кинески зид”: с првим каменом на Аутокоманди, повучен средином Топчидерског брда – голгетер „пар екселанс” је црно-бела „икона”, виртуоз с лоптом црвено-бели „светац”.
Но, то их не спречава да се у новим улогама, сходно дубоком пријатељству и у сусрет највећој српској светковини, срдачно изгрле у просторијама „модерне” спортске штампе - Спортског журнала!
– Упознали смо се 1994. или 1993. године, на утакмици кадетске и сениорске репрезентације састављене од играча из наше лиге. Играли смо на Војној гимназији, сећам се да је Саво имао расекотину на зглобу, а ја сам мало чвршће улазио у дуеле. Окренуо се према мени, чинило се као да смо ушли у свађу. После сам скупљао лопте на вечитим дербијима које је он играо. Моје прво окупљање са А селекцијом било је 1997. пред бараж са Мађарском, дружење је прешло у искрено пријатељство – објаснио је Дејан Станковић.
Да ли вам је криво што нисте одиграли ниједан вечити дерби један против другог?
МИЛОШЕВИЋ: Старији сам, отишао раније у иностранство. То је било тешко време санкција. Немамо за чим да жалимо, преплитале су нам се каријере на неке начине. Ево, сада и у тренерском послу. Од првог момента сам стекао симпатије према људским квалитетима Декија, били смо заиста пријатељи у репрезентацији, гурали у истом смеру колико смо могли. Створили смо посебан однос, без обзира на ривалство Партизана и Звезде. Тако ће да буде док смо живи...
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 28. фебруар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
СТАНКОВИЋ: Знам какве сам савете добијао од Саве. Није то из категорије прими, предај, додај, шутни. Био сам клинац који је дошао у репрезентацију где су Миха, Пеђа, Дејо, Пикси...Задатак је како што пре да одрастеш у том амбијенту, ван терена како да се понашаш, пријала ми је Савина директност. Јесу ме прихватили сви лепо, али сам био ближи са њим и Дарком. Могао сам дубље да уђем у расправу и питања. Кад сам као млад интернационалац отишао у Лацио, он је био у Парми. Сећам се да није хтео да се врати после утакмице са тимом, него је остао код мене у Риму и седели смо целе ноћи и причали. То иде ван оквира фудбала...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.