Србија је и даље у врху фудбалских извозника у Европу. Последње објављено истраживање „Фудбалске опсерваторије”, сместило је нашу земљу на четврто место према броју играча ангажованих у 31 држави Старог континента. На првом месту убедљиво се налази Бразил, одакле је чак десетина од укупно „упослених” странаца у најјачим такмичења обухваћеним анализом.
Наша држава нашла се и у групи десет највећих извозика у најјаче европске лиге – Премијер лигу Енглеске, шпанску Примеру, Бундеслигу, француску Лигу 1 и италијанску Серију А. Од укупног броја (172) фудбалера са српским пасошем у иностранству, њих 29 игра у пет престижних континенталних такмичења. Највише у Италији – 12, или 41 одсто.
Нажалост, и овог пута у тој групи налазе се најталентованији домаћи фудбалери. Продати далеко испод пројектоване тржишне вредности, са скромнијом минутажом у европским клубовима, после одређеног периода често се налазе на списку жеља најбољих српских клубова, кадрих да, мимо тржишне логике, издвоје значајна средства за куповину већ продатих и из Србије извезених фудбалера. Углавном, у жељи да се фудбалски „врате у живот”.
Последњи примери Горана Чаушића (Црвена звезда) и Лазара Марковића (Партизан) најбољи су доказ у прилог причи о промашајима пословних политика црвено и црно-белих. За првог је Звезда морала да плати невероватних милион евра турском клубу, други је од Партизана добио огромну и за српске прилике незамисливу плату на годишњем нивоу!
Партизан је вратио и Сашу Здјелара (ученика ОФК Београда), Доминика Дингу и Небојшу Косовића (Војводина), свог ђака Рајка Брежанчића, додуше већ зашлог у четврту животну деценију.
У актуелном Звездином саставу место су нашли и у Европи недоказани и код нас тихо велу заборава препуштени Орлићи Срђан Бабић (Војводина), Милан Гајић (ОФК Београд), у белоруским беспућима изгубљени Мирко Иванић (Војводина), повремени репрезентативац Ненад Крстичић (ОФК Београд) и недоречени исписник црвено-беле школе Вељко Симић. Претходно, повратак Немање Радоњића, из Роме у Србију, био је пројекат сасвим атипичног садржаја од већине – Црвена звезда је трансфером Партизановог ђака, у Олимпик из Марсеља, остварила запажену зараду.
За то време, у последње две године, Партизан је за симболичне суме, у озбиљним европским клубовима подведене под термин „статистичке грешке”, продавао племените изданке: Данила Пантића (18, Челзи), Немању Михајловића (18, Херенвен), Светозара Марковића (19, Олимпијакос), и мање интересантног, али свакако из серије „његово време долази” Армина Ђерлека (19, Сивас). Кофери су, вероватно до првог трансфер периода, већ натакнути на руке Страхињи Павловићу (18) и Филипу Стевановићу (17).
Са Маракане стижу још фрапантнији подаци у причи о извозу. Прошлогодишње учешће у Лиги шампиона било је сигнал за продају голобрадих дечака, попут Алексе Терзића, много раније браће, Ивана и Луке Илића, и на сениорску сцену тек забасалог Дејана Јовељића. И ранијих година, Звезда је увела необичну праксу – увек је продавала најбоље изданке клупске школе: Луку Јовића, Марка Грујића, Луку Аџића, Уроша Рачића... У одсуству тржишне конкурентности сениорског погона, опет су у жижи омладинци, у првом реду, капитен Милош Пантовић.
Ни остали српски клубови нису изутетак – с првом понудом продају најбоље ученике. Већина од њих, по правилу, не успева да остави запаженији траг у иностранству. Само ретки, попут Уроша Ђурђевића и Небојше Косовића, зависно од статуса преко границе, одлучују да се за мање своте врате у Србију и на домаћем тлу пронађу одскочну даску за повратак преко границе...
Србија, ипак, није пожељна дестинација за странце. Ванредни и мимо тржишта пројектовани буџети Црвене звезде и Партизана остављају простор ангажовању, углавном, нереално скупих Африканаца. Зато и не чуди што је од укупног броја странаца у нас (60), трећина (20) из најближег комшилука – Црне Горе (11) и Босне и Херцеговине (9).
Нема нас у Енглеској, Холандији, Немачкој...
Занимљиво, српски фудбалери су се проредили у неколико, некад пожељних и фудбалских дестинација за понос.
Нема наших играча, у запаженом броју, више ни у Енглеској (Лука Миливојевић и Немања Матић), Холандији (Душан Тадић, Немања Михајловић), Норвешкој, чак ни Турској и Румунији.
Фудбалери са црвеним пасошем Србије најзаступљенији су у Пољској. У држави централне Европе, где раде и чак двојица српских тренера, Александар Вуковић и Александар Рогић, уписано је чак 17 момака из наше земље. У Белорусији и Грчкој има их по 14, Словенији и Мађарској по 13, Италији 12, Чешкој, Русији, Белгији и Кипру по 7, Хрватској, Швајцарској, Шпанији, Португалији, Француској и Словачкој по 5, Бугарској и Шведској по 4...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.