Пише: Златибор Репић
Не памти се да је суперлигашка сезона завршена на свечанији начин него у недељу. Упркос јакој киши, понегде и временским непогодама, крај првенства изгледао је онако како бисмо волели да се одвија цео ток. Разлог је ипак, јединствен и тешко поновљив. У истом дану последњи пут за бодове борили су се Саша Илић, Ненад Милијаш и Владимир Торбица.
Узори многих генерација које је могуће рангирати по броју трофеја, делимично и дужини трајања, али не и људским квалитетима јер је међу тројицом сјајних људи тешко издвојити најбољег, одиграли су последње минуте у каријерама. Клубови, а посебно навијачи, знали су да их награде и одају им признање за све што су годинама показивали на терену.
Дојучерашње ведете српског фудбала испраћене су уз жељу да им брзо пронађемо наследнике. Њих ипак, нема на видику, посебно оних са таквом харизмом, способношћу и снагом да трају толико дуго.
Како је пре неколико дана изјавио Саво Милошевић, тренер Партизана, играчи нам млади одлазе у иностранство и околности не иду у прилог тражењу наследника Илића, Милијаша и Торбице, посебно прве двојице због репрезентативног стажа и учешћа на светским првенствима. Срећни бисмо били да имамо играче са двоструко мање година проведених у нашим клубовима јер су и некад уобичајене четири године уговора постале луксуз.
На примеру Звездиних повратника из иностранства Александра Пешића и Ненада Крстичића, Партизанових Петра Шкулетића и Данка Лазовића, показало се и да српски фудбал тешко може да буде трајно опредељење играча жељних далеко веће зараде. Самим тим, остаје нам да дуго чекамо на доживљаје сличне онима у недељу кад смо, бар на један дан, заборавили све ружно и негативно у протеклој сезони. Фудбал заиста може да изазове најлепше емоције ако на терену гледамо мајсторе какви су били Саша, Ненад и Владимир. Без њих, свакако, ништа неће бити исто.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.