Пише: Бранко Спасојевић
Не иду два добра заједно... Свега три дана пошто је Црвена звезда исписала највећу победу српског клупског фудбала у постјугословенској ери, против петоструког европског шампиона и у овој сезони непобедивог премијерлигаша Ливерпула, Супер лига је поцрвенела од стида.
Дуел Пролетера и нишког Радничког (1:2), први у историји на новосадском јесењем „врту”, славног Карађорђевог имена, сасвим (не)планирано постао је фудбалска викенд тема. Пародија каква се ретко гледа.
Преокрет после полувремена, очекивана победа Нишлија, поново без шефа стручног штаба на радном месту, изненађујући прелаз „из кеца у двојку”, пенал за госте и вансеријски аутогол штопера Пролетера... Успут, све заливено заглушујућом тишином, са све три стране, гласнијом у то време и од еха Звездиног силног тријумфа над енглеским тимом.
Док је Србија брујала о утакмици суперлигашког дебитанта са амбициозним Нишлијама, ретко ко се, на ту тему, бавио фудбалом. Белег сумње, уз сведочанство камера, одћарлијао је много даље од новосадског стадиона, потирући много дубље оно што је претходно шампион урадио за промоцију фудбалске Србије и домаћег такмичења, ма какав глас га био.
„Ни енглеске кише не могу спрати ову со са коже”, хорски одзвања рефрен у одјави 16. кола елитног каравана.
Поражавајућа фудбалска пародија са „Карађорђа”, засада без иједног упитника са Теразија 35, што не значи да га неће ни бити, заљуљала је и оно мало суштинског преосталог поверења у Супер лигу. Непобитна је истина да трка најбољих српских клубова вреди много више од „акција” на европској берзи. Постоји, ипак, математички немерљива и бројкама неизрецива константа у коначним оценама, једноставног имена – углед.
А, његова тежина, у констатном паду, ни после деветог новембарског дана 2018, више није иста. Нажалост...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.