ПИШЕ: Бранко Спасојевић
Фудбал наш насушни, какав год да је, ипак, и даље изазива емоцију и докле год буде тако, имаће му живота међу овдашњом рајом. Одмичу дани, а свако суперлигашко коло, ове 2017. године, као да је пресликано. Пролећна класика, добро позната, у најави утакмица одлуке на домаћим теренима.
Перспективни крагујевачки арбитар, од скоро са ФИФА знаком, Бојан Николић, омиљена је тема у чаршијским причама и одјавама утакмица, магија Маја Вујовића, ваљда због старих заслуга, траје несмањеном жестином, а да суперлигашко такмичење не би доспело у колапс, упомоћ је стигао и зимус рашчињени и у Прву лигу пребачени Петар Пипер.
За сваки случај ту је и чувени Јагодинац, Срђан Обрадовић, ваљда једини човек, на кугли земаљској, кадар да у тренутку уједини Партизанов суморно празан стадион. Симбиоза мајстора свог заната и гарант регуларности суперлигашког такмичења.
Пригушено незадовољство, невешто скривено иза монолитних саопштења, нико, ипак, не би смео да потцени. Очигледан колапс судијске организације и све мањи број арбитара од имена, ауторитета и независности, не иду у прилог смиривању ионако узаврелих страсти.
На том таласу, нажалост, пливају и наша два највећа клуба. Кад не иде – ту је увек неки Елвис Присли да разбије причу о лепотама фудбала и игри. Да скрене пажњу на себе и уништи и оно мало вредности на терену. У амбијенту трке за титулу, на ивици ножа, са никад неравноправнијим противницима, помоћ људи с пиштаљкама неће ништа добро донети Црвеној звезди и Партизану.
Можда само обичну титулу, чија тежина је одавно девалвирала. Ништа више од тога...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.