Пише: Зоран СТОЈАДИНОВИЋ
Томислав Сивић.
Преузео је Нови Пазар у наизглед безизлазној ситуацији, непосредно по наставку шампионата у којем је Плавима резервисана карта за нижи ранг.
Дочекали су га на нож после првих 90 минута и освојеног бода у Нишу. Нашао се у чуду, али није имао времена за чуђење јер је после четири дана играо дерби зачеља и изгубио усред Новог Пазара од Радничког 1923 - 0:1. Стигла је гиљотина на Маракани – 5:0, затим само реми против Младости.
Чинило се да се његовој мисији приближио крај, али, догодило се оно чему се ваљда само он надао: победа у Суботици, тријумф над Напретком у Пазару, па још један против Металца у четвртфиналу Купа...
Пречка је претходила поразу у Сурдулици, али нова победа над Спартаком пробудила је и нову наду да су чуда ипак могућа. Реми против Младости није кикс, међутим, у борби за опстанак губитак два бода је као смак света после којег је уследило васкрснуће у Лазаревцу и нестварних - 1:3 уз пропуштене прилике за убедљивију победу...
Нови Пазар и Томислав Сивић као да су створени једно за друго. У граду у којем сви воле фудбал и мисле да га познају није лако бити ни фудбалер, а камоли тренер. На жалост, од, последњих година мењаних као на филмској траци, мало ко је завредео помињање...
Све до човека коме су многе лађе одавно потонуле и који у српском фудбалу заиста јесте један од последњих Мохиканаца у борби за идеале, несхваћен до мере у којој се уместо о његовој тренерској стручности – говори о параноји кроз коју наводно пролази јер је од човека који је два пута довео младу репрезентацију до Европског првенства, а није је водио на тим такмичењима, доспео у ситуацију да миниран са свих страна, немајући куд - преузме да тренира сеоски аматерски клуб Тису из Адорјана...
И чак и са апсолутним аматерима додирне звезде које изнад војвођанске равнице обасјавају пут којим ходи. Све до тренутка док... Не , није то тема за ову причу иако се поглавље понавља као из Мезоковешда кад није хтео да испуњава председникове жеље...
- Није добар за сарадњу, није тимски играч – рече један човек једном другом човеку кад га овај упита „зашто не узмеш Сивића за тренера“...
Тај који је добар за сарадњу брзо је смењен. Трећи пут у истом клубу...
Пре тога, иако виђен на клупи, није преузео ни један други клуб – угураше испред њега једног другог тренера, такође, релативно брзо смењеног...
Имао је срећу да сачека позив из Новог Пазара и да Пазарци који се разумеју у фудбал, а има их више од оних који мисле да је лопта четвртаста, схвате шта им је рекао док је „сецирао“ играчки кадар и одговарао на питање које фудбалере би из Србије довео у Пазар:
„Не нећу ја да вам сугеришем које играче да доведете, никад то нисам радио ни у Мађарској... Мој принцип рада је да вам кажем: потребан ми је штопер висок 185, чврст везиста који је одиграо 60 % утакмица, бочни играч с јачом десном ногом... и тако даље, а директор, председник или ко је већ задужен, треба да их доведе. Моје је да их уклопим, припремим и тактички оспособим за игру какву желим. Иза мене остаје рад, а не играчи које бих довео“.
Речи изговорене у тренцима Пазаровог резултатског безнађа, обезбедиле су му апсолутно поверење свих у клубу и трасирале пут до глава и срца фудбалера које води. Делимеђац, Лончар, Јоксимовић, Павишић, Исламовић Чечерић, Мустафа и остали, играју фудбал из снова новопазарских љубитеља најважније споредне ствари на свету.
И сви заједно живе за сваку нову наредну утакмицу понављајући чувену реченицу главног јунака култног нашег филма:
„Свакога дана у сваком погледу, све више напредујем“...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.