Стевановић: Запевао бих и са Авалског торња ако освојимо титулу

Животно / фудбалски коктел Немање Стевановића, комбинација пелина и нектар укуса, слушаоцу иницира „песму леда и ватре”: син ратног вртлога невин осуђен да се без оца хвата у коштац с неправдама исправио је „криву Дрину” судбине и „мајку храброст” учинио поносном.

Традиционално „загревање” васкршњом тематиком („Било је ту моркиних јаја, на превару”; „Ма, какав лосос и кавијар, месо је неизоставно – прасенце или роштиљ, бабе праве сарме”) прекинуо је звук мобилног телефона и...

- Ништа без мајке! – Партизанов голман ставио нам је на увид адресу позива који се не одбија и, због интервјуа Журналу, убрзо кренуо да одмотава три деценије старо босанско-херцеговачко клупко. - Извела ме је на прави пут у најтежим тренуцима – по избијању рата. Имао сам 42 дана кад сам остао без оца, ето – успели смо... некако, уз помоћ баба и деда да изгурамо. Зорице моја, вечно сам ти захвалан!

Колико је тог пролећа 1992. имала година?

- Ух, 21, малтене, дете.

Уз Дрину је - горело?

- Родитељи су ми из босанског, не Вуковог (лозничког) Тршића, мајка од Ристановића. На десетак минута од Зворника провео сам највећи део детињства. Начинио прве фудбалске кораке с другарима, већином рођацима, у Јединству из Малог Зворника.

Одрасли уз Бају Малог Книнџу, научени србовању?

- Сигурно! Баја има много песама везаних за српство, у мојим крајевима изузетно изражено. Волим да га чујем, поготово пред утакмицу!

Република Српска дубоко вам је у срцу?

- Без завичаја среће нема, што би рекао... опет Баја. Нема лепшег места од Тршића: обожавам да, као сад за Васкрс, одем код мајчиних, ујака, ујне, њихове деце. Планирам да направим и кућицу, за пензионерске дане.

Како сад људи живе у том мултиетничко / верском крају: много тога лошег се издешавало, поготово – вама?

- Како године одмичу схватам да је све то политика, настрада, увек, недужан народ. Ми и... они! Имао сам много пријатеља муслимана и Хрвата, немам никакву мржњу. Временом, сви желе да изгладе односе. Драго ми је због тога.

Бол, ипак, заувек остаје?

- Наравно! Не може да се избрише, међутим, мора да се настави. И они су имали много случајева да је неко остао без браће, сестара, родитеља. Нико ту није крив.

Јесте ли се, конкретно, распитивали о очевој погибији? Не морате да при...

- Јесам! Неспретан случај, не знам како бих то назвао... Распитивао сам се, али ништа дубље.

Фудбалски ген – од вашег Петра?

- Кажу да је играо добро... код нас, у селу. Потенцијал, међутим, времена су била скроз другачија.

Личите ли на њега?

- Петров и Зоричин „микс”!

Заједничког именитеља – храброст?

- Мајка ми је усађивала поштење, патријархалност, учила да будем борац кроз живот. Као јединцу свашта ми је дозвољавано, ал' опет – није. Није јој било лако, поготово кад сам са 15, за фудбалом, кренуо за Београд.

Памтите речи?

- Плакала је, као свака мајка. Није могла, због тога, да прозбори. Знала је да нећу да будем проблематичан, да не може неко лоше друштво да ме спута. Подржавала ме и није сумњала, упозната с величином жеље да успем.

Кад сте је највише обрадовали: женидбом, или голманским подвизима?

- Уживо није одгледала моју утакмицу, чак ни на ТВ. Ниједну! Позове после, кад пусте репризу. Обрадовао сам је, сигурно, много, много пута, трудим се да то чиним свакодневно.

Распад СФР Југославије одузео вам је правог, Бог даривао „фудбалског оца”?

- На Бањици жива ватра сева, нема бољег од Милана Шева! „Оставио” ме је у Раду, учио и у БАСК-у, Чукаричком. Све што знам је, малтене, захваљујући њему, у Партизану сам с Јовшићем надоградио неке ствари.

Узгред, вечито трпели неправде?

- Ни у једном клубу по доласку нисам стао на гол?! Кад је требало да браним у Дрини из Зворника, ћале од другог голмана долазио је с комбијем да нас вози на утакмице! У Раду – опет је било муке, у БАСК-у, такође. У Чукаричком... добро, бранио је Боривоје Ристић, добар голман, њега сам заменио, касније дошао у Партизан. У Хумској - трновит пут, неправди од неких тренера, препознаће се сами.

С временске дистанце: тако је требало да буде?

- Вероватно... морало да буде. Инспирисало ме је и повећавало инат да не може нико да ме победи. Понизи! Више сам давао на тренинзима и утакмицама и доказао да не могу да ме униште. Увек ћу да будем јачи од њих.

Кад вам је било најтеже: операција рамена, или...?

- Неправда! Ето, кад сам у Партизану после финала купа и победе над Црвеном звездом пола године био у другом плану и морао на позајмицу у Рад, са свега 11 бодова?! Било их је и касније, али...

„Пола младости” преседели сте на клупи ишчекујући шансу, сходно утканим мајчиним вредностима навијајући за тим, не колегин кикс?

- Не жели другоме оно што не би себи! Знате ли због чега уживам огромну подршку навијача? Приметили су да на трибини, клупи, кад браним... подржавам екипу. Претпрошле сезоне добио сам четири жута и један црвени картон – у финалу купа против Војводине - као резервни голман!

Стигли, некако, да ауторизујете и „пет минута славе” – нарочито у Партизановој последњој дуплој круни. Антологијска одбрана Милијашу и даље вам је број 1 у каријери?

- По значају утакмице – да, међутим, било их је још круцијалних за бодове.

Кад је теже бранити вечити дерби: кад уђете 10 минута – као у пролеће 2020. у Хумској (1:0), или отпочетка – попут прошлог викенда на Маракани (0:0)?

- Кад се улази, наравно, поготово незагрејан и ваш тим минимално води. Волим да браним под притиском, због тога сам и срећан што сам у Партизану.

У 167. комшијској смотри били сте незапослен, партизановци вас, шалећи се, послаше на биро рада?

- Волео бих да сваку утакмицу будем без посла. Одиграли смо феноменално, Звезда је упутила само један, безопасан шут. Доминирали смо, прво полувреме поготово.

Може ли да се понови 2017, кадра да сваком Гробару „пукне” емоције?

- Верујем да можемо да освојимо титулу, битно је да урадимо оно што је до нас – савладамо све до краја. Оно што није... да ли ће да буде регуларно, на то већ не можемо да утичемо. Сви противници су тешки, било би лепо да Звезда све не победи.