Бранко Брновић: Бићу тренер Партизана

Бранко Брновић је маштао да постане фудбалер Будућности и – постао! Желео је да буде првотимац Партизана и – био! Играо затим и у Шпанији, за репрезентацију Југославије. Једноставно, следио је своје снове.

Подгоричанин и грађанин света, био је добар и трофејни спортиста и слови за једног од најуспешнијих на простору Црне Горе, али и бивше заједничке земље. Играо је за Будућност, Партизан, Еспањол, Ком и за своју душу. Дружење с фудбалом започео на наговор старијег брата Драгољуба...

- Старији брат је утабао стазу, што је и логично. Живели смо на селу, фудбал на пољанчету играли по читав дан и ту игру заволео сам првенствено гледајући њега. Онда сам почео да играм у Црвеној стијени из Толоша. 

Евоцирао је, потом, успомене на време проведено у Будућности, на 100 званичних утакмица и 13 голова. Леп учинак за везног играча.

- Сваки дечак из Црне Горе је тад имао жељу да потпише уговор с Будућношћу. Имао сам ту срећу и дошао међу омладинце, наметнуо се и убрзо био пребачен у први тим. Кад сам потписао четворогодишњи уговор за 1.000 долара мојој срећи није било краја.

Чудан је био његов деби за први тим.

- Дејан Савићевић није могао да путује у Зеницу, имао је парне картоне. Тренер Милан Живадиновић дао ми је шансу, постигао сам два поготка у победи над Челиком од 3:1. Тако сам отворио широм врата за нешто више - присећа се Брновић.

Прешао је затим у Партизан и одиграо 88 мечева, постигао 11 голова. Допринео је да Парни ваљак руши све пред собом и освоји две титуле и два купа.

- Како ми је био дечачки сан да потпишем за Будућност, тако сам одувек био навијач Партизана. Играма у Подгорици препоручио сам се Београђанима, тадашњи тренер Ивица Осим ме је познавао из репрезентације имао жељу да ме доведе у Хумску. Првих месец дана није било лако, због пакленог рада. Имао сам срећу да је у Партизану већ био Пеђа Мијатовић и олакша ми много адаптацију. Касније је све кренуло како треба, радио сам што сам волео и био део вољеног клуба. Правили смо фантастичне резултате, али после три године је дошао тренутак да се иде даље.

Уследио је одлазак у Еспањол, где је провео шест сезона. Издвојио је Куп краља 2000. године.

- Тад је тренер био чувени играч Реал Мадрида, Хосе Антонио Камачо. Свог  ранијег тренера, нашег Миљана Миљанића је питао за мене, Чича рекао да ме затворених очију може одвести и да сам прави играч за њега. Није било лако два-три месеца, нисам знао језик. Међутим, све је убрзо дошло на своје. Заволели су ме и тренер и навијачи, друге године новинари су ме прогласили за најбољег играча шпанске лиге. То памте и данас ме на величанствен начин дочекају. Један од улаза на новом стадиону Еспањола носи име по мени, што говори да шест година тамо нису били само прилика да добро зарадим, него и потврда да сам оставио дубоке трагове.

Помогао је и да Ком задржи прволигашки статус у првој сезони Прве лиге Црне Горе, да би у четрдесетој рекао збогом активном игрању. Вредно помена: с репрезентацијом Југославије до 20 година је 1987. године у Чилеу постао шампион света. Била је то златна генерација Лековића, Просинечког, Шукера, Бобана, Мијуцића, Јарнија, Мијатовића, Петрића... Сви су касније изградили лепе каријере.

- Много сам поносан на ту генерацију. Да се земља није распала, направили бисмо чудо у Европи, највероватније и на свету. Мислим, поред нас из Чилеа, и на Стојковића, Савићевића, Михајловића, Јокановића, Ђукића, Југовића, Комљеновића...

- С многима сам у контакту, окумио сам се с Лековићем и Мијатовићем. Са Савићевићем сам доскора сарађивао...

Себе, као тренера, не зна где види у данима што селеде.

- Питање је и шта би ме задовољило. Био сам два пута близу да преузмем Партизан, нажалост, то се није остварило. Ценим садашњег тренера, успут надам да ћу најдуже за годину постати тренер Партизана. Ако дотад не будем или, пак, не будем пронашао адекватан ангажман, највероватније остаћу без жеље и воље да наставим с тренерским послом. Има још ствари у животу с којима бих се могао бавити. Било је више понуда из иностранства, али нису нам се амбиције поклопиле.

Што вреди, кажу, то и не пролази. И мрвица његове славе, такође.