ПИШЕ: Златибор Репић
Спуштена је завеса на по много чему чудну суперлигашку сезону. Поновни изостанак неизвесности у борби за титулу, па чак и за учешће у европским такмичењима пре свега као последица прегломазне лиге и недостатка квалитета, још једном нам је показао колико смо далеко од најјачих земаља.
Нису четири првопласирана тима, посебно шампион Црвена звезда, криви што немају јаку конкуренцију. Разлика у клупској организацији и улагању у тимове дошла је до изражаја. Осим водећег квартета, скоро сви остали нису до финиша, многи и до последњег кола били сигурни у којој ће конкуренцији играти следеће сезоне.
Борба за опстанак представљала је посебно поглавље у минулом првенству. Искреним љубитељима фудбала дизала се коса на глави због сумњивих резултата све до последња два кола.
У завршних 180 минута доста тога се променило, јер нису сви клубови, срећом, све време желели да доприносе вашарској атмосфери и потпуном нарушавању угледа такмичења.
Игре Златибора, Чукаричког и Металца у 37, односно Спартака у 38. рунди вратиле су нам веру у спортско витештво, претходно на-рушено у највећој мери последњих година.
Голубови су се, чак, против Рада издигли не само изнад чаршијских прича, већ и суђења. Нико присутан на Градском стадиону у Суботици није могао да зна колико ће Новак Симовић да продужи меч више од најављених пет минута.
Није нормално да Вождовац дуго после завршене своје утакмице не зна да ли је остао суперлигаш, иако су мечеви који су одлучивали о путницима у нижи ранг почели у исто време.
Са скраћењем лиге као неопходним и јединим логичним потезом би-ће и мање тензија. Оно што смо доживели овог пролећа није потребно никоме.
Трка за опстанак претворила се у борбу „за живот и смрт”, као да се у нижем рангу фудбал не игра, а дављеници су сами себи доделили превише значајне улоге.
Крајње је време да кренемо другачијим путем и да нам Супер лига постане такмичење за понос, а не за стид.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.