Партизан је 80-их година прошлог века имао мноштво изузетних играча који су му донели три титуле и трофеј Купа Југославије. Међу тим сјајним именима високо место заузима и Милош Ђелмаш, успешно десно крило црно-белих.
Лопте су му имале и очи и душу. Све су виделе, све схватиле и најчешће завршавале у мрежи противника. Супер добро десно крило Партизана, легенда црно-белих, сугестивна „седмица“ чије мајсторије и данас се памте.
– Хвала Спортском журналу и његовим новинарима што памте моје игре и моје време. Е, да је тада ова новина постојала, пуно више бих ја добио на афирмацији. Међутим, био је „Темпо”, писао је, пратио је и појединце и клубове, а фудбал нам је био као из снова – започео је причу Ђелмаш.
Некада су он и Блаж Слишковић из Вележа, односно Хајдука, имали браду. Онда су тај имиџ гајили Чедомир Ђоинчевић из Рада и Милко Ђуровски, Милошев саиграч. Ни сујеверје ни инат Томи Калоперовићу, него нешто између...
– Практично, није инат, а изгледало је да јесте. Тачно је да сам због покојног Томе Калоперовића оставио браду. На прозивци после Нове године био сам уочљив. Имао сам лепу, ретку, праву дечачку браду. Он ми је након састанка рекао ако се не обријем, да не долазим на окупљање пред пут на припреме. Дођем сутра на аеродром и нисам био обријан. Он ми је рекао: „Чим тамо дођемо да се обријеш!” И то сам прећутао, прескочио бријање и брада је преживела. Ето, то је истина“ – говори Ђелмаш.
Јовица Николић налетео на мене
Памти све. Да ли му је у сећању и 78. вечити дерби. Звездаш Јовица Николић нам је открио да је са Милошем Ђелмашем од тог 15. марта 1986. велики пријатељ. Редак, али златан пример да може...
– Била је чиста несрећа. Нисам га ударио, избио сам лопту, а Јовица је налетео. Требало је да одустане, сам сам био у низ сличних ситуација. Јовица Николић је велики човек и мој доживотни пријатељ. Виђамо се и данас, чујемо. Добар ми је другар, велики пријатељ, човек за пример. Често се виђамо и дружимо, пијемо кафу, причамо о свему, фудбал је честа тема – говори Ђелмаш.
Фудбалску афирмацију доживео је у Партизану. У Хумској је одиграо седам сезона и у 138 званичних утакмица постигао 20 голова. Са црно-белима је освојио три шампионата. Данас каже да је поносан на тај период играчке каријере.
– У тих седам и по сезона у Партизану остварио сам дечачки сан. Био сам у клубу за који сам навијао као дете. Било ми је у Хумској лепо, успешан део моје каријере.
Дуг према југословенском фудбалу одужио је са 27 година и потом прешао у Француску. У Ници је уврштен у најидеалнији тим свих времена. Годи и та чињеница.
– Ништа слађе у каријери него да се тако нешто деси. То остаје у срцу. Зато се фудбал и игра. Појединци су узимали неку „кинту”, али већина је играла из љубави. Пара је мало било, док не одете негде вани, а вани се ишло када навршите 27 година. Када играте из љубави, онда вам се таква признања догоде.
Имао је леп учинак и у Хановеру са којим је освојио куп Немачке, а у тој земљи, тој светској фудбалској сили не може играти свако. Зна се, места има само за велике зналце, супер фудбалере, а овај Београђанин то јесте био.
– Наместило се тако, па сам тамо отишао на наговор пријатеља. После свега што се збивало, спаковао сам ствари и отишао у Хановер. Ето, тамо сам освојио вредан трофеј, задовољство више. Нешто што није било планирано, а добро је дошло.
Водио је Хановер као тренер неколико утакмица и сачувао му статус бундеслигаша.
– Хановер је био мој клуб, имао је проблем око опстанка. На једној страни играчи, тренер и новинари, а на другој страни управа клуба. Са свима у коректним релацијама. Руководство је хтело да смени тренера, заиста је имао лоше резултате. Међутим, сви су тражили да ја водим клуб, могло се и без лиценце водити две утакмице. Узмем златан бод против Манхајма и останемо у лиги.
Зар плавокоса и разиграна „седмица“ Партизана није имала места у Хумској у некој улози и након што је окончао каријеру?
– То је дуга прича. Узеле су генерације које су дошле после нас и гурали су једни друге. Ја нисам тај тип да се гурам и лактам, али мислим да је за мене било места у мом клубу. Ту живим, ту сам оставио дубок траг, можда сам могао бити кадар Партизана и након играчке каријере.
Омеровић, Вермезовић, Смајић, браћа Бајовић, Катанец, Ушке Вучићевић, Милко Ђуровски, Стевановић, Жупић... Пријатељства давно настала. Има их и на другој страни Топчидера.
– Не виђам се са многим од наведених. Близу сам Ушкета Вучићевића. Виђам се са Дарком Белојевићем, са Звонком Варгом, са Звонком Живковићем, са Гораном Стевановићем. До неког времена чуо сам се са Адмиром Смајићем. Ту је Мића Радовић. Кад Љуба Радановић дође у Београд видимо се. Чујем се са Слободаном Ројевићем. Виђам се са Милошем Шестићем, Здравком Боровницом, Пижоном Петровићем, са мојим другаром Станиславом Карасијем... Чујем се са Цветковићем – истакао је Ђелмаш.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.