Празнични водич кроз живот и фудбалску каријеру Жарка Лазетића: Зека бржи од Пиксија

Рођен у Титовој Митровици, сазревао у Косовској. Обе... подједнако драге једном од најперспективнијих овдашњих тренера, Жарку Лазетићу.

Трагове стопала и прстију на кућној прашини је оставио за собом 1996. године, без сфумато сећања на мирисе и безбрижна играња с вршњацима под завичајним сунцем.

- Дивна времена, прелепе успомене – сетно ће, Лазетић.

- Детињство из снова, иако нисмо живели у изобиљу. Мама Анкица је радила у пошти, покојни тата Арванит у „Трепчи”. Скромна примања... нама довољна да не оскудевамо, увек будемо срећни и задовољни. Социјалне различитости су тад биле минорне, националне такође. Дан није прошао без дружења с Албанцима, без фудбала док не бисмо попадали с ногу.

Било и прошло, данас занимљиво: колико успешно су Лазетићи бранили част Срба, у локалном лоптању.

- Ривалитет је био видно изражен, али фер и коректан. Никад се потукли нисмо, никад ружну реч једни другима. Интересантно, мене као најмлађег, браћа Миљан и Никола су „шлеповали” у игри са старијима. С мојим друштвом је већ била друга прича ха, ха...  

Што су приметили и Звездини скаути... Живот се доласком у Београд сасвим запетљао, он сматрао да само слабићи попуштају пред бројним изазовима и чарима велеграда, доводе у опасност њему најважније – фудбал.

- Тешко је и освежити сећања, камоли у четрнаестој бити себи препуштен. Напрасно лишен родитељске љубави, заштите. Помоћи.

Без паузе у мислима је свакодневно размишљао о борби корења... чак и под земљом.

- Живео сам на Бањици у малој соби с цимером и једним од талентованијих у нашој генерацији Слободаном Сантрачем из Сремске Митровице, с газдарицом у другој... Николине обавезе у првом тиму Звезде, моје у кадетском и у школи су проредиле виђења. Мада, његову подршку сам увек имао... кад је требало. Али, кад бих се осамио.. Пакао!

Сналазио се некако, за разлику од вршњака преко ноћ` очврснуо. Пријатеље стекао за сва времена, најбољег у трену изгубио... Владимира Димитријевића.

- Трагедија... зло, потоп. Влада је био из Рашке, ја из Митровице и некако одмах смо се везали један за другог, успоставили посебан однос... побратимски. Безмало истоветно и с Немањом Видићем, мојим кумом Јоцом Дамјановићем... Александром Луковићем. 

Гласом без интонације...

- Љута је то рана, без красте већ 19 година. Већ 19... а, као да је било јуче. Успомене на Владу љубоморно чувам, свако мало делим с његовим родитељима и сестром. Чујемо се, виђамо кадгод смо у прилици. 

Лазетић, за разлику од покојног Димитријевића, Видића и Луковића, фудбалски пут је крчио ван Звезде.

- Талентованији су били, репрезентативци. Ја, фудбалски премало цењен у Звезди и, кад сам схватио да на мене не рачуна, обрео сам се две године у Београду с Карабурме, тад друголигашу. Потом исто толико у Бежанији, последњу сезону био голгетер Прве лиге са 25 голова.   

Тад изборен суперлигашки статус и бајковита полусезона - први стрелац домаћег купа и пет погодака у првенству, један Звезди и Партизану - умало није посвађала челне људе вечитих ривала.  

- Партизан се први заинтересовао, ја дао реч Жарку Зечевићу и Ненаду Бјековићу. Моји укућани, сви звездаши осим мене, нису одустајали од намере да прихватим понуду Драгана Стојковића Пиксија и Марка Мишковића. Џаба...

Погрешио није, година и по у Хумској је и обележила његов опус. 

- Звезду смо следеће сезоне скинули с трона, освојили прву титулу од шест везаних и четири купа.

Проблеми с коленом су убрзали крај бремените играчке каријере, почетак тренерске. Испрва је помагао Гордану Петрићу у Бежанији, Ивану Томићу у омладинској репрезентацији, Телеоптику и Партизану. Потом Мирославу Ђукићу и Зорану Мирковићу.

Између самостално водио Срем из Јакова, кадете и омладинце Партизана. Сениоре у две утакмице, након одласка Мирковића.

- Саво Милошевић је имао свој стручни штаб, ја пожелео да се тренерски осамосталим. Челни људи су понудили да преузмем Телеоптик, радо сам прихватио иако је већ био испао из Прве лиге.  

Задржао се у „Земунелу” четири месеца, затим паузирао шест. Само?! Чуђење у знак овде пребрзог налажења посла и то у два ранга вишем такмичењу, отуд питање: захваљујући коме.

- Првенствено минулом раду у Партизану и Телеоптику. И, разумљиво, познанству с председником Драгољубом Вукадиновићем и спортским директором Бојаном Леонтијевићем. Припомогли су и играчки дани, немало знање стечено поред мени драгог Ивана Томића.

Потоње вредно поновне зачуђености, Томић је својевремено печатирао његов одлазак из Партизана.

- Иван је тад био спортски директор и, буквално посматрано: отерао из клуба. Збиља је, међутим, сасвим другачија, мислим на обострано уважавање и феноменалну комуникацију. Њему и највише дугујем за вертикалан тренерски развој. 

Збуњујуће, опет. Томићу, а не брату Николи!?  

- Обоје смо из куће понели „чисте руке”, трудили и успели да безусловно останемо недељиви и морално непоколебљиви. Све како бисмо избегли евентуалне проблеме, разноразна говоркања. Никола, рецимо, уколико би мене и препоручио, клуб тад не би довео талентованог тренера Жарка Лазетића већ његовог брата. Што је овде непопуларно и проблематично, мени непотребно...

Ућутао је, утонуо у замишљеност... цементиравши утисак о достојанственом човеку неразмагнетисане животне бусоле на путу којим је задихано пошао.