Милорад Косановић: Једва сам остао „жив” од Милована Ђорића и Драгана Кићановића

Навијачима Борца пре само пет седмица није било јасно како остварити једну једину, али тешко достижну жељу – опстанак.

И коме сада веровати, у кога упрети прст, означити као највећег „кривца” за невероватан подухват, историјски успех. Хладна облога на врело чело, тако је Чачанима легла вест из Сурдулице о боду вредном спаса.

Да ли се у дијаметрално супротном приступу игри против једних те истих ривала до 30. и у последњих седам кола крије одговор о фудбалској моћи тренера Милорада Косановића, малобројног руководства, најближих сарадника или играча који су преко ноћи заборавили да се до успеха не може стићи уз комплекс, надменост, препотентност.

Не може се ни занемарити чињеница да је за такво размишљање можда и било покрића, али и чињеница да је на време угашено црвено светло, добијен комплетан одговор на кључно питање.

Без претходног снимања играчког кадра Косановић није имао снаге за извињење и захвалност на још једном позиву за повратак у Чачак.

– Звали су ме Слободан Илић и Иван Стевановић с којима сам већ одлично сарађивао. Никада није било ни речи неспоразума, нити размимоилажења у остварењу заједничког циља. Ипак, једва сам остао „жив” од Милована Ђорића и Драгана Кићановића. Они су ме „убили”, нисам могао да се спасем. А, није ми било једноставно – каже Косановић.

Драматична ситуација, огроман бодовни заостатак и долазак у непознато нису вас уплашили неуспеха?

– Није ми све ишло у прилог. Познајем младе играче Звезде, Партизана и Војводине. Остатак лиге за мене је, признајем, велика загонетка, посебно кад је у питању млађи кадар. Не постоји ту страх, али једноставно прихватити се задатка са жељом да остварите циљ, с тимом који апсолутно заслужује статус суперлигаша, није лако. Што је још важније, не бих у људима чија сам имена већ рекао сигурно изгубио пријатеље, али гризла би ме савест да нисам оправдао њихово поверење.