Духовито је започет разговор с Бранком Рашовићем, једним од тројице најзапаженијих актера оба меча Партизана и Манчестер јунајтеда 1966. Велибор Васовић се упокојио 4. марта 2002, Милутин Шошкић страствено одолева позним годинама и радо је за наш лист евоцирао сећања уочи недавног београдског дуела с „црвеним ђаволима”.
Преостали бесмртник полуфинала Купа шампиона, њему својствено, шеретски је реаговао након спознаје повода овим редовима.
– Не знам и да ли сам заслужио да причамо о утакмицама с Јунајтедом – уз осмех и провокацију у гласу проверава, Рашовић.
Бројна сведочанства и савременици тврде: најбољи сте били, у оба меча?
– Васке, Шоле и ја... да.
Сећате ли се детаља?
– Јок... ви памтите!
?
– Шалим се, де... Прва асоцијација је велики противник с Боби Чарлтоном, Џорџом Бестом и компанијом, појам за све југословенске клубове. И, разумљиво, за Партизан. Постигли смо што јесмо, волео бих и наследници да догурају до краја. Превазиђу моју генерацију! Тако гледам... свет остаје на млађима.
Шта би требало Саво Милошевић и играчи да ураде у реваншу, потом деценијама с пијететом причају о томе?
– Не знам... Гледалац сам, што је донекле и разумљиво, фудбал пратим мало квалитетније него многи. Понајмање сам упућен у талентованост и квалитетност играча, отуд некомпетентан да у седамдесет и кусур година Саву солим памет. Могао бих да оманем у процени, омаловажим изјавом. Фудбал је преозбиљна ствар, не шаблонски и неодговорни посао.
Стручни сте и верзирани, ипак, своједобно сте били и цењен тренер?
– Само помоћни, за разлику од мог Вука. Шта је живот? Гори је играч био од мене, али... шеф стручног штаба ха, ха...
Можда сте допринели томе?
– Нисам... већ систем напредовања. Неимање свог човека у клубу, рецимо неког од генерала, допринело је струковном таворењу. Жала нема, напротив, вазда сам био и остао свој. Све имам, као бивши фудбалер Партизана. Почасну пропусницу, ложу. Задовољан сам... човек.
И, очито скроман?
– Увек био...
Изузев на терену?
– Добро... Себе сам више волео, него друге.
Нисте и у постиграчкој каријери, већ многе питомце инфицирали тренерским позивом?
– Станојевић, Милошевић, Нађ, Роган, мој Вук... безмало комплетна генерација – поносито ће, Рашовић.
- Мене су превазишли, као и сваког учитеља, учинили задовољним и срећним. Лепо се јаве кад се сретнемо, питају за здравље. Иако понекад нисам био добар педагог, након учесталих грешака - вукао за уши! Искључиво с добром намером зарад отклањања слабости, напредовања. Многи нису капирали кориговања, ја саветовао да играју фудбалу у Иђошу. Малом или великом, њима свеједно.
Вратимо се Јунајтеду, реваншу на „Олд Трафорду” - ваше и садашње генерације. Занимљиво, ондашњи халф Криренд је после елиминације рекао „нисмо успели, наша навала је имала против себе једну од најбољих одбрана на свету”?
– Партизан бољу није имао, никад! Шоле, Васке, Јусуфи, Михајловић, Бечејац... Зато смо и одолели силовитим нападима, иако уочи меча и психолошки недовољно припремљени, примили гол тек у 72. минуту. Томе је, ником досад нисам причао, претходила фрка у полувремену. Васке и Шоле су грмели „нашта ово личи”, тражили већу ангажованости и мање избегавање дуела. Збили смо редове, терет мушки изнели... остало је историја.
Ко би све могао сутра да бљесне, попут ваших саиграча, буде од велике користи?
– Појма немам... узгред ни симпатију међу играчима, само волим Партизан. Саво је права адреса или зна ко зна. Да је питао – довољно смо блиски, њега сам довео из Јање – рекао бих шта мислим. Овако, казах малопре као гледалац, глупо је да коментаришем вредности играча које тренира и предводи с клупе.
Могли бисте барем да кажете колико цените одбрану Партизана, повежемо с актуелним тренутком?
– Не могу...
Аууу, опет исто?
– Наравно... Деформисани сам посматрач фудбалских збивања, утакмице гледам друкчијим очима. С друге стране, не знам шта је показала детаљна анализа противника, шта је Саво тражио од играча. И, кад бих подробније причао о карактеристикама играча, можда бих неког девалвирао или увредио. И, признаћете, било неозбиљно с моје стране.
Како Партизан делује екипно?
– Врло бледо, врло...
Мрка капа, дакле?
– Таман посла да је безнадежно, још црње: утакмица изгубљена у старту. Фудбал је непредвидива игра, стога и занимљива. Шанса увек постоји, зато се и надајмо добром. Сензационално би одјекнуло, баш...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.