СЕЋАЊЕ: Због Џорџ Беста сам заволео фудбал

Није се практично ни враћао на своју половину терена. Био сам, скоро, па увређен кад су му „питари” (сарајевски назив за навијаче Сарајева) довикивали „Уа, пијаницо”
ФОТО: Архива Политике

Пише: Милорад Бјелогрлић

Био је 15. новембар 1967. године. Одлично памтим тај датум, који је на известан начин одредио моју животну судбину.

Управо тада сам се заљубио у фудбал, постао прво кибицер, затим две деценије касније спортски новинар.

Те среде на стадиону Кошево у оквиру осмине финала Купа шампиона су играли Сарајево – Манчестер јунајтед.

Чувени швајцарски психијатар Карл Густав Јунг тврди да човек од осме године живота може одлично у детаље да се сећа неких доживљаја који су имали великог утицаја на његов живот, а до тада памти само фрагментарно. Мој случај, непогрешива дијагноза.

Пошто сам јединац, а мајку спорт ниje апсолутно занимаo, отац ме малтене од пелена почео да „навлачи” на фудбал. Ћале ми је између осталих асова причао и о Бесту.

А татине приче су оне на којима почива разумевање света. Наравно и фудбала. Оне се не поричу. Свет је посебно место. Таквим га чине они који су збиља посебни. Ћале ми је зборио само о таквима.

Те 1966/67 Сарајево је по први пут у историји постало шампион Југославије. Жреб је хтео да у осмини финала Купа шампиона играју против Манчестер јунајтеда.

На Кошеву је било 0:0, а на Олд Трафорду 2:1 за „Безбијеве бебе”. Као инфицари фан фудбала отац ми је обећао да ће ме, ако оценама заслужим, водити да гледам Бобија Чарлтона и Џорџа Беста, прве звезде шампиона Енглеске која је претходно лето (1966) постала шампион света.

Знам да сам био одушевљен бројем људи колико их се окупило на једном месту (40.000). Кошево је било крцато две сата пре утакмице и тај рекорд до дан данас није оборен.

Никада неки спортски догађај у Сарајеву није био тако посећен. Утакмицу скоро да нисам гледао, већ сам стално „пиљио” у играча са бројем седам у Манчестеру; Џорџа Беста, дугокосог, црног момка који је „висио” у нападу.

Није се практично ни враћао на своју половину терена. Био сам, скоро, па увређен када су му „питари” (сарајевски назив за навијаче Сарајева) довикивали „Уа, пијаницо”.

Сећам се да сам био досадан ко зунзара и да сам стално нешто запиткивао ћалета. Пре почетка сам се дубоко разочарао. На семафору су дуго била исписани састави обе екипе, а у тиму Манчестера није било Беста.

На семафору је писало: „7. Дест”. Беста нигде, па ме тата убеђивао да је „прегорела” лампица и да су уместо „Б” исписали „Д”.

Тек касније када смо дошли кући мати ми је објаснила и цртала да је између латиничног „Б” и „Д” врло мала разлика, само у једној прегорелој сијалици која није могла да светли.

Иначе, семафор на Кошеву је био врло сличан, скоро идентичан као и онај на стадиону ЈНА који је деценијама био на јужној трибини.

Две деценије касније кад сам (1987) постао дописник „Спорта” упознао сам Рефика Муфтића, Мирсада Фазлагића, Бошка Антића и Светозара Вујовића, чланове шампионског тима Сарајева.

Једном приликом сам тренеру голмана Муфтићу испричао мој први одлазак на Кошево, фасцинацију амбијентом и Џорџом Бестом.

Мој Мићо, да само знаш какав је скот био тај Бест. Јест био мајстор, али и страшан провокатар. На Олд Трафорду ме у једном скоку тако „насадио” на лакат да сам помислио да ми је сва ребра поломио. Касније сам и ја њега „случајно” закачио. После утакмице ме је у ходнику на путу према свлачионици нокаутирао, разбио нос и побегао у свлачионицу. Јој, да сам га ухватио”, жалио се на Бестово понашање чувени Муфтија, дугогодишњи голман Сарајева.

Сећам се шта сам имао на себи, рефлекторе, семафор... Све памтим од те вечери. Фудбал и живот Џорџа Беста уграђен је и у мој живот.

Један од можда петнаестак дана, колико сам их укупно у животу запамтио по тачном датуму када су се догодили.

Сарајево – Манчестер јунајтед
Стадион Кошево. Гледалаца: 40.000. Судија: Франческин (Италија).
САРАЈЕВО: Муфтић, Фазлагић, Блажевић, Јесенковић, Вујовић, Бајић, Продановић, Шиљкут, Мусемић, Прљача, Антић.
МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД: Степни, Дан, Барнс, Керанд, Фолкс, Садлер, Бест, Фицпатрик, Чарлтон, Астон, Кид.
Те сезоне после елиминација Сарајева Манчестер јунајтед је по први пут у историји постао шампион Европе победивши у финалу Бенфику (4:1).
Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

redovni čitalac
Prelepo gospodine Bjelogrliću. Čestitam.I ranije ste pisali divne tekstove, ali sada je drugo vreme. Ko u današnje vreme sme da vodi decu na stadion. Živimo u vreme huligana I razbojnika. Zato su ovakve price još lepše. I pokazuju da je sve otišlo dođavola.
Realan
Kao prvo nije tacno da je 40 000 bilo ne u ono vreme se stojalo.Bilo je 55000 gledaoca.Te godine sam bio jako mlad.Dobro pamtim.To niko nije imao niti ce imati.PARTIZANOVE BEBE.
007
bio je Vujović kao i Rajko Kovačevići Brzić I Aćimović koji su bili rezerve a Aćimović i Damjanović su igrali protiv Italije finale to je bio naš poslednji tim snova a mogao je i onaj iz 90tih sa Pixijem Dejom Mihom Jokanom i drugarima da nam nisu uveli sankcije belosvetske i naše barabe
Aca Bg
Svaka vam čast obojici. Malo sam mlađi pa sam rođen posle tih najlepših fudbalskih vremena, ali mi je izuzetno drago kad pročitam takve kamentare a ne ove koji se prepucavaju i mrte jedni druge. Ovo je nešto lepo, i treba da bude uzor svima! Tačno je to da smo najbolji fudbal igrali baš tad kad je neko od velike četvorke mogao da bude 10. a titulu da osvoji neko ko je u sezonu krenuo sa ambicijom "sredina tabele"! Jednostavno tako se namesti. Kažem da nisam tad bio rođen, ali po pričama ipak žalim za tim fudbalskim vremenima...
007
tih 50tih i 60tih kad je prvo Vojvodina a posle Sarajevo i Željezničar poremetila četvorku smo i igrali najbolji fudbal bili dva puta evropski vicešampioni osvojili olimpijadu i kod selektora Tirnanića Mitiča i Boškova su uvek igrali najbolji pa evo i tima kog se prvog sećam jer sam gledao polufinale EP68 u Rimu protiv Engleza tada SP i pobedili 1 0 Pantelić Vojvodina ,Fazlagić Sarajevo,Paunovič Partizan,Holcer Hajduk Pavlović CZ,PetkovićOFK,Trivić Vojvodina,Musemić Sarajevo ,Osim Željezničar,DŽajić CZ i da ne beše suca dinsta kom su žabari kupili vilu na Sardiniji da nas pokrade bili bi EP alii pored suza osetio sam ponos i sreću što sam gledao takve velemajstore iz 7 klubova YU na JRT uživo..to su ti dečiji dani koji se pamte ceo život...
plava cigra
007,nema ti desnog beka,mislim da je bio VUJOVIC IZ sARAJEVA.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.