Пише: Милорад Бјелогрлић
Био је 15. новембар 1967. године. Одлично памтим тај датум, који је на известан начин одредио моју животну судбину.
Управо тада сам се заљубио у фудбал, постао прво кибицер, затим две деценије касније спортски новинар.
Те среде на стадиону Кошево у оквиру осмине финала Купа шампиона су играли Сарајево – Манчестер јунајтед.
Чувени швајцарски психијатар Карл Густав Јунг тврди да човек од осме године живота може одлично у детаље да се сећа неких доживљаја који су имали великог утицаја на његов живот, а до тада памти само фрагментарно. Мој случај, непогрешива дијагноза.
Пошто сам јединац, а мајку спорт ниje апсолутно занимаo, отац ме малтене од пелена почео да „навлачи” на фудбал. Ћале ми је између осталих асова причао и о Бесту.
А татине приче су оне на којима почива разумевање света. Наравно и фудбала. Оне се не поричу. Свет је посебно место. Таквим га чине они који су збиља посебни. Ћале ми је зборио само о таквима.
Те 1966/67 Сарајево је по први пут у историји постало шампион Југославије. Жреб је хтео да у осмини финала Купа шампиона играју против Манчестер јунајтеда.
На Кошеву је било 0:0, а на Олд Трафорду 2:1 за „Безбијеве бебе”. Као инфицари фан фудбала отац ми је обећао да ће ме, ако оценама заслужим, водити да гледам Бобија Чарлтона и Џорџа Беста, прве звезде шампиона Енглеске која је претходно лето (1966) постала шампион света.
Знам да сам био одушевљен бројем људи колико их се окупило на једном месту (40.000). Кошево је било крцато две сата пре утакмице и тај рекорд до дан данас није оборен.
Никада неки спортски догађај у Сарајеву није био тако посећен. Утакмицу скоро да нисам гледао, већ сам стално „пиљио” у играча са бројем седам у Манчестеру; Џорџа Беста, дугокосог, црног момка који је „висио” у нападу.
Није се практично ни враћао на своју половину терена. Био сам, скоро, па увређен када су му „питари” (сарајевски назив за навијаче Сарајева) довикивали „Уа, пијаницо”.
Сећам се да сам био досадан ко зунзара и да сам стално нешто запиткивао ћалета. Пре почетка сам се дубоко разочарао. На семафору су дуго била исписани састави обе екипе, а у тиму Манчестера није било Беста.
На семафору је писало: „7. Дест”. Беста нигде, па ме тата убеђивао да је „прегорела” лампица и да су уместо „Б” исписали „Д”.
Тек касније када смо дошли кући мати ми је објаснила и цртала да је између латиничног „Б” и „Д” врло мала разлика, само у једној прегорелој сијалици која није могла да светли.
Иначе, семафор на Кошеву је био врло сличан, скоро идентичан као и онај на стадиону ЈНА који је деценијама био на јужној трибини.
Две деценије касније кад сам (1987) постао дописник „Спорта” упознао сам Рефика Муфтића, Мирсада Фазлагића, Бошка Антића и Светозара Вујовића, чланове шампионског тима Сарајева.
Једном приликом сам тренеру голмана Муфтићу испричао мој први одлазак на Кошево, фасцинацију амбијентом и Џорџом Бестом.
„Мој Мићо, да само знаш какав је скот био тај Бест. Јест био мајстор, али и страшан провокатар. На Олд Трафорду ме у једном скоку тако „насадио” на лакат да сам помислио да ми је сва ребра поломио. Касније сам и ја њега „случајно” закачио. После утакмице ме је у ходнику на путу према свлачионици нокаутирао, разбио нос и побегао у свлачионицу. Јој, да сам га ухватио”, жалио се на Бестово понашање чувени Муфтија, дугогодишњи голман Сарајева.
Сећам се шта сам имао на себи, рефлекторе, семафор... Све памтим од те вечери. Фудбал и живот Џорџа Беста уграђен је и у мој живот.
Један од можда петнаестак дана, колико сам их укупно у животу запамтио по тачном датуму када су се догодили.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.