Миодраг Анђелковић, дете ОФК Београда, некадашњи капитен у елитном рангу такмичења, фудбалски је романтик у души. Враћа слике живота испред очију у породичном дому на Дорћолу. И није му лако. Признаје.
Обишао је скоро целу земаљску куглу, у некој од држава играо и два, три пута. Укупна бројка фудбалских станица у каријери гласи – 19 земаља!
– Много је слика у глави, мисли ме нарочито ових дана воде на све стране. Често гледам и завртим глобус и кажем себи „па ти си Мики светски путник!” Свуда сам закорачио, обувао копачке и играо утакмице осим у Аустралији. Верујем да ћу са породицом да угледам и најудаљенији континент, да помилујем и кенгуре, сликам се са децом поред симпатичних животиња – причао је Миодраг Анђелковић, спремајући се за одлазак на јутарњи тренинг на својој Карабурми.
Напунио је пасоше печатима, са неколико нема додирне тачке, више стотина пута паковао кофере и распакивао.
– Играо сам у Северној Америци за Брентфорд галакси из Канаде, у Јужној Америци за бразилске клубове Флуминенсе и Корићибу, дуг је списак и европских екипа чије сам дресове облачио, у Шпанији, Немачкој, Израелу, Украјини, Пољској, Румунији, Казахстану, а у оквиру Лиге шампиона Азије играо сам против афричких тимова из Туниса, Алжира, Марока. Видео сам и како је у Јужној Кореји, Јапану, Кини. И управо ми је најмногољуднија земља света остала у посебном памћењу.
Никад из памћења неће, каже, моћи да избрише 2008.
– Олимпијска година, за мене једна од најлепших у животу. На свет је 23. марта те године, у Далијену, дошла прва од три ћерке, Миа. И ево управо баш смо јој прославили рођендан. Две године касније родила се Даша, па 2012. Јована, такође у Београду.
Тај олимпијски пламен засветлуца Анђелковићу често пред очима.
– Утонем у сан и мислима се одједном нађем у Пекингу, на хиљаде спортиста око мене, сви јуре и журе, са једног на друго такмичење. Лепота живота. Кад би време могло да се врати био бих најсрећнији на свету. То што су Кинези тад урадили, нешто тако велико и за дивљење, нико заиста не може да понови. Никад! Имали су милион волонтера, ето само једног од примера.
Ових дана, док је на снази ванредно стање, очи свих у Србији усмерене су ка борби са коронавирусом, очувању здравља најближих, али и ка помоћи кинеског народа у виду пошиљке разне медицинске опреме.
– О Кини бих могао читав дан да причам, само у суперлативу! У парку, рецимо, Кинези гледају своје и туђе дете, подједнако су им важна. Нама недостаје кинеска дисциплина. И чврста рука. Само то.
Војнички начин живота није стран Анђелковићу, тренеру у стручном штабу првог тима Рада.
– Био сам и по месец дана у карантину, једне, па друге и треће припреме у Казахстану, кад се само тога сетим. Не видим ни један проблем, само га сами себи стварамо.
Из сата у сат, данима, грађани се позивају на поштовање одлуке Владе Републике Србије да се сви стриткно придржавамо прописаних мера како би било што мање заражених коронавирусом.
– Реда мора да има, поготово сад кад је на снази ванредно стање. И дете добије порцију, осети прутић или га родитељ благо истамбура, па се замисли и тако мало уме да размисли да ли ће опет нешто слично да уради. Сви смо били клинци, закасниш једном, па онда питаш на сваких пет минута колико је сати... – има рецепт Анђелковић, отац троје деце.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.