Почетна / Фудбал / Срби у свету

ПРВА ПИШТАЉКА КИНЕ - Милорад Мажић: Брзи воз који нико не може да заустави... Пекинг, са скоро 30 милиона становника, лакше је прећи него Београд

Кинези већ другу годину имају ВАР и у рангу испод елитног
ФОТО: Н. Неговановић

Док се сушило мастило на свеже овереном милионском уговору са кинеским послодавцима, себи је у мартовским данима поверио ексклузиван задатак: „Морам и овде да будем најбољи!” Нико то, од како се крпењача закотрљала на блатушама кугле земаљске и зачула пиштаљка, у име првих назнака професионалног фудбала, није уписао у каријери.

Истрајао је и успео. Први и једини на два континента. Европи и Азији. У две различите државе. Србији и Кини. На територији два дијаметрално супротна света. Међ` поносним Србима и упорним Кинезима... А, да ли је баш све тако различито у наоко две неспојиве супротности и је ли случајно Србин Милорад Мажић промовисан у судију од поверења кинеске фудбалске федерације?

– Наш менталитет има толико сличности да амортизује многе различитости и хиљаде километара удаљености. Спаја нас невиђена жеља за гостопримством. Кинези би све дали да вас угосте на најбољи начин. Толико да понекад и претерају! А, ми и даље гајимо емпатију према људима, васпитавани да најбоље што имамо изнесемо пред госта, независно ко је у питању, па чак и незнанац. На западу постоји форма и то је крај – у сусрет новој 2020. и божићним празницима, у родном Врбасу, потенцира Мажић све ређе, оком скоро невидљиве, ресурсе модерног доба.

Кина данас није ни налик оној из 1978. „са 500 аутомобила на прашњавим пекиншким калдрмама”.

– Уживао сам у земљи, чија експанзија изгледа као брзи воз, који више нико не може да заустави. Већ је у великој брзини и ако се неко дрзне да то покуша, неће моћи! Кина граби ка врху светске пирамиде и нуди много више, него што обичан човек може да претпостави. Ситуација је, уживо, сасвим другачија, Европљанима скоро непојмљива. Друге су то димензије, поготово у економској сфери и протоку новца. Терет читавог света преместио се у Кину. Зато сам и ту награду за најбољег судију Кине доживео као украс 2019. године. Поставио сам циљ, кад сам већ добио прилику да се домогнем Кине, и искорачим напред, направим неко што досад није.

Дан у ужурбаном Пекингу, чије улице и мостове не дотиче модерно време, изгледа сасвим другачије од оног у Врбасу. А, како и не би:

– Пекинг има улицу са 30.000 становника, колико има читав мој родни град. За Кинезе су те релације непојмљиве. Као и за нас да воз „гази” брзином од око 400 километара на сат. А, овај део око мостова и улица поједноставићу вам обичном сликом – Пекинг, са скоро 30 милиона становника, лакше је прећи него Београд. Осетио сам то пре неколико дана, долазећи на прославу стогодишњице фудбалског савеза. Чеп на Бранковом мосту и – крај.

Уговор је оверио последње недеље фебруара и седам дана касније био на терену. Као човек од којег Кинези имају огромна очекивања – да суди свако коло и учи њихову децу. А, кажу – коме то повере, тај мора да има „надчовечанску моћ”.

– Нисам имао великих искустава, читао сам о историји, култури, поготово дела Конфучија. Чуо сам раније да на истим темељима почивају мисли данашњих Кинеза. Затражио сам кратко време за адаптацију, као странац, у сасвим непознатој причи. Све је за мене било страно! Односи, стадиони, сарадња са колегама, комуникација, уз посебан изазов „разговора” са ВАР собом. И тај период дао ми је енергију.

Као посебан увод у досад незабележену причу. О успону кинеског фудбала, неумољивог производа економије најновијег светског тигра.

– Довољно је само рећи – Кина данас, без сата чекања, може да организује Мондијал. Граде се још три стадиона, у Шангају и Пекингу. Неке, попут националних у главном граду и Гвангжоу, нисам ни видео. А, тај Гвангжоу, са два суперлигаша, има преко 20 модерних стадиона!? Моје колеге имају посебан третман – као обавезан предмет на Факулету за физичко васпитање у Пекингу, уведен је предмет „Фудбалски судија”. То су метафизичке релације, с друге стране реалности. ФИФА земљу огромног потенцијала и несагледивих ресурса, кроз разне програме, максимално инволвира у свој систем.

Причају о великој Југославији, сећају се Валтера

Велики углед Србије у Кини – још један наш празан мит или реалност?

– Кина је дружељубива, отворена земља, с поштовањем према људима из Европе. Средње старије генерације причају о великој Југославији, сећају се Бате Живојиновића, поготово два филма „Валтер брани Сарајево“ и „Мост”, напамет знају песму „Бела, ћао”, на кинеском, наравно.

 

Беспрекорно организовано такмичење има и безброј искушења. И све Кинези, одлучношћу и брзином, неутрализују.

– Путовао сам искључиво дан пред утакмицу, авионом, или брзим возом. Ако је путовање возом дуже од три и по сата, онда правац авион. Најдужи летови били су према Шенжену и Гвангжоу, од по три и по сата. Утакмице се, углавном, играју од 19,35, због ТВ права, ретко од 18, или 15,30. У последњем термину, судио сам можда и најтежу утакмицу у каријери, између екипа Пиксија Стојковића и Салета Станојевића. Победио је Пиксијев Гвангжоу РиФ, са 3:1. Сале није нажалост имао тим, испао је касније тај клуб. Пикси игра нападачки, са одличним странцима, али... Та влага и данас ми притиска плућа. Немогуће је било на терену, уложио сам последњи атом снаге. Почетком другог полувремена, одлично се сећам, Дембеле ми је рекао: „Блокирано ми је тело, не могу да се покренем”.

Имао је и још изазова на терену. Често и у комуникацији са колегама.

– Најбоље сам сарађивао са ВАР судијом, којег је непознавање енглеског језика коштало ФИФА грба. Једноставно, момак одлично разуме фудбал. Са свега четири речи енглеског језика, деловао је беспрекорно. У томе је поента, ВАР-а: цела технологија је супстрат, алат за помоћ... Судије не треба да мењају приступ. Највећи мотив, кад излазим на терен, скопчан је у жељи да будем бољи од видеа. Од 15 камера, небитан је број, свих тих лица са огромном подршком модерних технологија. И да човек буде бољи од свих њих заједно. Има ли већег успеха?

Сводећи рачуне после још једног успеха, можда и украсу личне приче са пиштаљком, Милорад Мажић, специјално за читаоце Журнала, открива основну филозофију, кључ успеха:

– Припрема је све у суђењу! Том логиком водио сам се у Кини и успео. Учио кинески језик, који није лак, због лакше комуникације са колегама. Изучавао сам земљу, људе, обичаје, противнике, клубове... У 30 утакмица променио сам само три одлуке и то све у првих неколико кола, 15 узастопних мечева нисам ни користио ВАР. Са овим искуством, у 99 одсто случајева на терену, могу да проценим да ли сам донео дискутабилну, или погрешну одлуку, уз помоћ „мишића, из стомака”, прецизно – интуиције. У брзом фудбалу, и кад све видите, постоји тај тренутак, чињеница која каже „не”. Првобитни фокус, такозвани флеш, за мене је најбитнији. Ти закони свуда важе, небитно ко су ривали на терену!

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

BokiUSA
Ali zato je u Beogradu lakše dosuditi dva penala za Zvezdu na derbiju, nego u Kini za neki njihov klub!
2016
Ali je zato Mazic 2016 u Finalu kupa masakrirao Javor a u korist Partizana. On je losak
Deki
Najveći licemer među sudijama! Kad se samo setim finala kupa 2017, kad je za 20 minuta iskartonirao celu odbranu i sredinu Partizan (5 žutih kartona), al džaba sve! Uzeo Partizan duplu krunu! Zato se sad više ništa ne prepušta slučaju da se ne bi ponovio neki Voždovac!
Miki
Mažiću, o Beogradu i njegovom saobraćaju niko ne vodi računa. Metro neće biti gotov ni za 100 godina a regulacija saobraćaja kao za vreme nekadašnjih Turaka. Da su ovi današnji Turci, Beograd bi bio regulisan grad i kamo sreće da su još ostali.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.