Овог лета, Бојан Јоргачевић повукао је изненађујући потез. Атипичан за голмана, чије године, на средокраћи четврте животне деценије, често умеју да буду савезник више. Заувек је окачио шал и отишао у историју, праћен френетичним скандирањем на стадиону „Георги Аспарухов”.
– Признајем, нисам очекивао гламурозан спектакл. Навијачи су дошли само због мене, људи из клуба подигли су испраћај на највиши ниво. Заплакао сам на крају, са цвећем у рукама... – док говори поново се најежила кожа некадашњем репрезентативцу Србије.
Имао је Јоргачевић срећу да и у Бугарској, за три године, остави дубок траг – 2016. био је најбољи голман у држави, сезону касније мало је недостајало да прекине доминацију Лудогореца и у последњој је био неизоставан испред мреже буквално до последње утакмице.
– Осетио сам у души да више не могу пуним капацитетом на терен. Зато сам и решио да затворим каријеру испред мреже. Рукавице остају у мом поседу, прихватио сам позив пријатеља са Бањице и латио се посла у Раду. Помоћи ћу колико могу, а то је у мом случају увек са – сто одсто. Бањица је моја кућа и пуно ми је срце кад у Раду видим момке, спремне и раде да корачају стазом каква је моја. Е, сад друга је прича што у професионализму нема кредита. Морате да оставите срце за место у тиму. Не видим данас глад за успехом у очима те деце... Није то добро.
Пресудио је позив новог шефа – Зорана Милинковића.
– Одласком мог учитеља, познатог радовца Милана Пиксија Стојковића, у Украјину, остало је упражњено место тренера голмана. Милинковића годинама познајем и са задовољством сам прихватио његову идеју да помогнем Раду. Срећан сам због повратка на место успеха...
На столу је имао и бланко позивницу да стане испред мреже.
– Нисам хтео да погазим реч. Па, какав би утисак имали навијачи Левског о мени? Испратили су ме у пензију, а нисам отишао у њу... Није то манир, нити стил живота, Бојана Јоргачевића.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.