Дарко Шушњар, некадашњи дефанзивац у неколико београдских клубова, један је од најупућенијих у фудбалске прилике у најмногољуднијој земљи на свету.
Почетком деведесетих, уживо је видео Кинески зид, почео да упознаје културу, обичаје, кухињу и, пре свега, најважнију споредну ствар на свету, за многе широм планете.
– Са послодавцима из Кине сарађујем 23 године, леп је то фудбалско-пословни стаж – почео је разговор Дарко Шушњар из далеког Гвангжуа.
О експанзији фудбала у Кини, баснословним улагањима и давањима фудбалерима и тренерима милионских свота новца, из прве руке је Шушњар коментарисао. Драге воље, гађајући у центар мете, као и увек.
– Кинези не знају шта ће са новцем, само улажу, улажу... Фудбалски савез је смањио број странаца, тако да ће свака екипа моћи да има тројицу, а не четворицу као што је у последње време био случај. Само зато што репрезентација лоше стоји, гледајући пласман на светском нивоу. Странци угушише Кинезе! Један фудбалер са простора Азије конкурише за тим, тренера је много, а квалификације за било које велико такмичење не могу да прођу. Никако!
Спремајући се за виђење и са Драганом Стојковићем Пиксијем, Шушњар је прозборио и o последицама, са лица места:
– Кинези ће да редукују буџете, поставиће лимит, биће код њих као у НБА лиги. Улагања су на првом месту, полазна тачка сваке приче, фудбалске, било какве садржине. Фирме овде не жале паре, убацују новац у клупске касе, а корист – скоро никаква. Нема је.
За фудбалере из Кине европски клубови су и даље крупан залогај, што није случај са Јужноамериканцима, Африканцима, Аустралијанцима, Јапанцима...
– Нема нигде кинеске заставе и химне, нити их видимо, нити чујемо на светским смотрама. Први човек државног фудбалског савеза био је љут, у толикој мери да је хтео да сведе правило на број странаца само на – једног! То је необјашњиво, Кинези дају послове великим тренерима са свих континената, а губе утакмице, рецимо, од Тајвана, Хонг Конга... То је за њих и даље нешто недодирљиво, неосвојиво. За сада. Репрезентација Кине, понављам, основни је проблем. Шта уколико се промени пропис и смањи ограничење на двојицу странаца у тиму?! Многима се врата аутоматски затварају.
Следећи кораци можда и започну процес опоравка – развитка кинеског фудбала на вишем, интернационалном нивоу.
– Као и код нас, на пример у српсколигашком такмичењу, примениће Кинези правило да у свакој екипи морају да имају двојицу фудбалера рођених 1994. године. Толико новца, астрономске суме су у питању, међутим, очигледно не знају да раде, или, можда нису талентовани.
Нема више наших тренера и фудбалера, као не тако давно, пре неколико година...
– Драган Стојковић Пикси једини од Срба тренутно ради у Супер лиги Кине. Питају многи – а где су нам остали људи из тренерског света. А ја на питање идем питањем – где смо то ми на фудбалској карти света? Нигде нас нема! И тако је десет, 15 година. Пикси је отворио врата нашим људима прошле године, добрим резултатима. Велика је ствар бити шести на табели у елитном рангу. Друга, важнија ствар је што Срба нема на фудбалској карти света.
Дарко Шушњар је на кинеску сцену лансирао, између осталих и Љубишу Тумбаковића, једног од најтрофејнијих српских стручњака. Списак наших тренера је подужи, на листи су још неки наши тренери са искуством, од угледа.
– Популарни Тумба је оставио, од Срба, највећи траг у кинеском фудбалу, гледајући рад и учинак. Много играча је извео на фудбалски пут, омогућио им афирмацију, једном речју, лансирао. Бивши тренер Партизана, сада селектор Црне Горе, ударио је међу овим народом најјачи темељ. Немам дилему ниједног тренутка. И Љупко Петровић је ту... Било је стварно наших људи у великом броју.
Да ли је тај систем одржив и до кад би могао да траје, Дарко Шушњар је имао спреман одговор:
– Цифре везане за висине уговора фудбалера и тренера зависиће искључиво од става само једног човека, првог у државној заједници. Само председник Кине може нешто да промени по питању давања пара за фудбал, клубове... У Кини је комунизам и даље на снази. Нема демократије, још увек.
Фудбал је међу десет светских бизниса
Садашњи угао гледања на српско-кинеско фудбалско тржиште, према процени Дарка Шушњара, кристално је јасан.
– Овде долазе играчи и тренери из целог света, тешко је, заиста, докопати се Кине. Фудбал је, ипак, међу десет светских бизниса. Ко је све радио у Кини, тренерске громаде – Сколари, Липи, Ериксон, Пелегрини, Лазарони, сада Појет... Конкуренција је жестока, па и много више од тога. Челзи, на пример, има своју школу у Гвангжуу. У школама у Кини раде Шпанци, Португалци... Велики их је број, све већи. Има и Срба - каже Шушњар.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.