Чудесан лик, феноменалан фудбалер, идол милиона, бивши наркомaн, лечени алкохоличар, доказани швалер, нежни деда, антиглобалиста, 2004. био клинички мртав, осведочени левичар, недоказани политичар, за нијансу бољи глумац, вечити бунтовник, пријатељ Фидела Кастра, искрен до бола, селектор Аргентине....
Све то у једном човеку. Дијего Армандо Марадона. Имао је меку душу и тврду судбину.
„Бог је разлог зашто добро играм. Зато се увек при изласку на терен обавезно прекрстим. У супротном, осећао бих се као да га издајем”, креативни аутор ове изјаве још давно на почетку каријере је био Марадона.
Бог га је у среду 25. новембра 2020. узео к себи. Баксузан дан за фудбалске легенда. Истог датума пре 15 година напустио нас је и Џорџ Бест.
Београђани су упамтили Марадону, фудбалског горостаса за сва времена. Његов гол против Црвене звезде многи сматрају најлепшим у историји Маракане. За оно што су у људском у животу потребне године, у историји векови, на фудбалском терену се види за неколико тренутака. Генијалство је богом дана бесмртност.
У Купу купова Барселона је 20. октобра 1982. гостовала у Београду. Не треба ни говорити да су трибине биле крцате, 90.000 сведока. То је била уобичајна појава. Људи су у то време долазили на трибине да уживају у потезима мађионичара.
Једног су видели те среде на делу. Гол који и данас краси сећања милиона. Деценијама се препричава.
Само што је почело друго полувреме у 47. минуту Марадона је кренуо у соло продор. Када је закорачио у полукруг на ивици шеснаестерца само је мало „подбо” лопту, а она је у високом луку прелетела Стојановића и по средини гола ушла у мрежу и то на северу где су одувек били најзагриженији звездаши. Потез за богове и све божије апостоле.
Да би неки гол био леп, морају га наши дати њиховим, али то у овом случају није било тако. Примили су га наши, а такви голови су обично трагични. Овај је био епски, јединствен, велемајсторски. Тако нешто бели град још није упамтио, ни пре, ни после.
Са свих страна стадиона разабрао се јасан глас људских дланова, знак одобравања и дивљења, сасвим непримерен када гол прими домаћин. Гледаоци су устали на ноге да поздраве аса каквог до тада нису видели.
Између смрти и умирућег све је договорено, дан и сат чак и онај секунд када ће се угасити последња лампица. Време које остави траг не може да буде бесмислено, а он је оставио значајан траг где год се појавио. Живео је само 60 година.
То је сасвим довољно за оно што је хтео, а хтео је баш оно што је и чинио. Бити најбољи фудбалер света то је бајка. Данашњи дан је чврст доказ његовог постојања. Фудбалски свет тугује само за најбољим. Збогом Ел Пибе, почивај у миру. Београд ће те увек памтити.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.