Još jednom o Iliji Petkoviću: Krilo svetske klase

1

Prohujale decenije i dolazak generacija koje o fudbalu znaju ono što vide na Jutjubu bacile su senku na ono što je Petković zaista bio...

FOTO: Lična arhiva M. T.

Srbija pamti Iliju Petkovića kao selektora reprezentacije koju je odveo na Prvenstvo sveta 2006. bez poraza u kvalifikacijama i sa samo jednim primljenim golom, a vratio osramoćenu i u rasulu.

Bio mu je to drugi selektorski mandat. U prvom je krpio reprezentaciju razbijenu posle kraha na Prvenstvu Evrope 2000. i osvojio nama u ono doba važan Kirin kup 2001.

Oni koji pamte malo duže i sećanja im nisu ograničena na okolinu Autokomande pamte da je 1991. na trenerskom debiju na klupi OFK Beograda, vodeći ekipu koja je administratovno proglašena prvoligašem posle raspada jugosloveske lige i sa samo jednom pripremnom utakmicom uoči sezone, na Staroj Karaburmi pobedio Velež 5:1.

Još malo stariji pamte da je trenersku karijeru počeo sa čuvenom generacijom „Čileanaca“. Zanat je počeo da uči kao pomoćnik selektoru Mirku Joziću, a na Prvenstvo sveta mladih, igranom 1987. u Čileu, nije otišao zbog smrti majke.

Prohujale decenije i dolazak generacija koje o fudbalu znaju ono što vide na Jutjubu bacile su senku na ono što je Petković zaista bio.

Jedno od najboljih krila svetsa s kraja sedme i početka osme decenije prošlog stoleća. U OFK Beogradu je igrao po levoj strani, u reprezentaciji Jugoslavije na desnom krilu.

Hitar, a zbog visine kratkog koraka, uvek je imao loptu „na nozi“ i lako menjao pravac „lomeći“ bekove nemoćne da ga stignu, još manje kadre da predvide šta će sledeće da uradi.

Bilo je to vreme kad je jugoslovenski fudbal bio krcat asovima svetske klase, pa je i vanserijski Petković morao da čeka svoj red. Prvo u OFK Beogradu, da posle osvajanja Kupa Jugoslavije 1966. i partijskih lomova koji su promenili strukturu uprave, klub napuste Josip Skoblar i Spasoje Samardžić, a zatim da povrede igrača primoraju selektora Rajka Mitića da posluša novinare i proveri kakvih igrača ima na Staroj Karaburmi.

Kad je Mitiću zafalilo desno krilo za revanš protiv Francuske u četvrtfinalu Kupa Nacija 1968. konačno je pozvao Petkovića.

Čuvena „prva Zvezdina zvezda“ nije baš verovao u krilo plavo-belih, pa je počeo da ga propituje da li zna igrače Trikolora. Posle nekoliko „ne“ Petković je uzvratio:

Znaju li oni ko sam ja? Daću im dva gola da me upamte! Bolje da oni misle o meni, nego ja o njima.

Kasnije je Milan Aranđelović Raki, čuveni fizioterapeut OFK Beograda i reprezentacije, pričao da je Mitić dolazio kod njega da se raspita da li je Petković baš pri zdravoj pameti.

Posle Rakijevog odgovora da zaista misli ono što priča, Petković je debitovao i u velikoj pobedi 5:1 postigao dva gola.

Petković je možda najveći krivac što je veo zaborava prekrio njegovu veliku fudbalsku karijeru. Kroz život je prolazio sa stavom da ono što je bilo juče ne postoji.

Život ide. Nećeš u nedelju da pobediš zato što si prošlu utakmicu igrao dobro – pričao je svojim učenicima u OFK Beogradu.

Igrao je tokom tri dekade. Počeo je 60-ih, kad je iz male Dinare preko veze jednog prijatelja stomatologa iz Knina stigao u OFK Beograd. U početku je učio od Skoblara, Mešanovića, Guglete, Samardžića...

Najbolje godine karijere je imao u prvoj polovini 70-ih. U OFK Beograd su stigli Dragoslav Šekularac i Miloš Milutinović uz koje je naučio da „protivniku prvo treba dati pet golova, a onda igrati petom“, što je kasnije prenosio na svoje učenike.

Slobodanu Santraču je uz Bogdana Turudiju na desnom krilu omogućio bar polovinu od 218 prvoligaških golova. 

Ceo igrački vek je proveo u OFK Beogradu, uz trogodišnji izlet do Francuske, gde je od 1973. do 1976. igrao za maleni Troa.

Kopačke je o klin okačio 1983. Prekasno za igrača takve klase. U 38. godini je mnogo više znao nego što je mogao. Želeo je da spasi klub koji je tonuo, a oprostio se kao član pretposlednjeg drugoligaša. 

I u tim danima je pokazivao da ne priznaje šta je bilo juče. Igrao je pred 200.000 ljudi na „Marakani“ na oproštajnoj utakmici Pelea, pred 100.000 gledalaca polufinale Kupa nacija 1968. protiv Engleske (1:0) i finale protiv Italije (1:1), na Staroj Karaburmi „tukao“ Fejenord (2:1), Duklu (3:1) i druge u Kupu UEFA,  bio reprezentativac na Prvenstvu sveta 1974, a završio je 1983. igrajući na „Istoku“ Druge lige protiv Vlaznimija, Kolubare, Teteksa, Rada, Belasice...

 Da je dosta rekao je posle 422 utakmice za OFK Beograd. Svako ko ga je poznavao mogao je da nasluti da mu je veoma nedostajala 423. Ona oproštajna, kojom bi se OFK Beograd zahvalio za sve što je uradio u plavo-belom dresu.

Nije je ni tražio. U narednih 37 godina na Omladinskom stadionu je svakog dana igrao novu utakmicu za opstanak kluba.

Komentari (1)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
Aca Bg

Počivaj u miru, legendo. Gde su nam danas ovakvi igrači? Ne stvaraju se ni u Zvezdi i Partizanu, a kamo li kao onda u "trećim" klubovima...

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru