РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ О МИСТЕРУ - Пантелић: Сваки човек који воли фудбал у Србији, био је уз репрезентацију

Дуго је Милану Јовановићу требало да прихвати тужну вест из Мадрида, човека који му је отворио врата репрезентације Србије више нема.

Признаје некадашњи репрезентативац и стрелац победоносног гола на СП у Јужној Африци 2010. године против Немачке, да га је баш уздрмала смрт Радомира Антића.

- У шоку сам. Нисам спавао ни два сата. Лакше би ми било да сам знао да је болестан – рекао је Милан Јовановић.

Када сте се последњи пут чули са Радомиром?

- Звао сам га 3. априла. Прво на српски, потом и на шпански број. Видео сам да је у Мадриду хаос због короне, па рекох да се мало и нашалим са њим, да му кажем да се склони на сигурно. Било ми је чудно што ми не одговара, обично би ме позвао кад види пропуштен позив. Звонило је до краја на оба телефона, нисам га истина пре тога чуо дуго можда неколико месеци, годину дана.

Ко вам је јавио тужну вест?

- Красић. Прво сам мислио да је нека неслана шала, а онда сам се заледио када сам схватио да је истина. Затим ме је назвао и Марко Пантелић. Био сам у шоку и сад сам, немогућ осећај. Гледам електронску штампу као да сањам, а још јуче смо били сви заједно у Јужној Африци. Ова вест нас је покосила. За Красу, Панту, Милијаша и мене посебан осећај. Сви су наравно имали равноправан третман у репрезентацији, који се базирао на професионализму, знало се шта је мерило, терен и понашање, љубимац без покрића то није постојало и не постоји.

Да ли се сећате вашег првог сусрета са Радомиром Антићем?

- Наравно да се сећам, накнадно сам био позван у репрезентацију, то је било 2008. године. Изненадио сам се кад ме је питао, шта најбоље играм у Стандарду. Мислио тада да мој стаж у репрезентацији није обећавајући, али десило се супротно. Буквално за четири дана Антић ме је ставио у стартну поставу против Литваније и више нисам изашао из репрезентације.

Да ли памтите загрљај са Антићем, после гола против Немачке?

- Све се то памти и тако ће бити до краја живота, јер су мени ти догађаји обележили каријеру. Живот се на крају и своди на детаље, махове, бљесак, то је оно што га краси. Кад се прави ретроспектива, онда живот стаје у детаље. Они са Антићем мени су незаборавни и најзначајнији јер су дали печат свим нашим каријерама. Из те чувене генерације сви смо са њим клупске каријере подигли за још два степеника.

Смрт Радомира Антића изненадила је спортску јавност и потресла све фудбалере које је у богатој тренерској каријери предводио, некадашње репрезентативце, утисак је највише... Марко Пантелић један је од њих...

- Мистер је био јединствен, била ми је част што сам био део тима који је на челу са њим донео велику радост Србији. Резултати и успеси говориће о њему као стручњаку. Ми који смо имали част да га познајемо, о њему као човеку причамо с дужним поштовањем – рекао је Пантелић.

Репрезентација Србије деловала је као сложна породица за време Антићевог селекторовања...

- Те две године биле су прелепе. Сваки човек који воли фудбал у Србији, био је уз репрезентацију, ми у њој били смо заиста као породица. Имали смо хемију, разумели смо и поштовали мистера и он је разумео и поштовао нас.

У сјајним мондијалским квалификацијама, Марко Пантелић апострофирао је једну – можда и пресудну утакмицу:

- Мени је у сећању посебно остала утакмица са Аустријом у Бечу. Били смо мало ослабљени, али, добар набој емоција и пријатељство које је владало између нас играча дало нам је додатну димензију, Антић нас је натерао да верујемо у себе...

Са сетом се некадашњи репрезентативац присећа контаката са селектором Србије...

- Разговарао сам јуче и данас са доста фудбалера из те наше екипе и свима је јако тешко пала вест из Мадрида. Шок! Још већи је шок, јер нико од нас није знао да је Мистер био болестан. Имао је за свакога од нас речи којима би нас мотивисао, похвалио, прекорио...

Застао је Пантелић, уздахнуо и закључио причу о човеку који је у њему као вођи напада репрезентације Србије имао неограничено поверење:

- Велика је горчина због Антићевог одласка, још већа што не можемо да га испратимо како доликује једној таквој личности. И не знам шта бих више рекао у овом тренутку, иако ми се чини да бих могао да причам данима о њему... Нека му је вечна слава – рекао је Марко.