Љубиша Тумбаковић биће данас именован за селектора репрезентације Србије. Најтрофејнији тренер у историји Партизана и до почетка јуна главнокомандујући на клупи Црне Горе постаће десети први стручњак Орлова од 2006. и стварања првог државног тима Србије.
Бреме претходника неће представљати оптерећење популарном Тумби јер су само Радомир Антић и Славољуб Муслин успели да одведу нашу репрезентацију на светска првенства. Љубиша долази на функцију после три квалификационе утакмице и четири освојена бода. Пласман Србије на Европско првенство 2020. поново је под упитником јер нам само победе над Португалијом и Украјином, уз оправдавање улоге фаворита у дуелима са Луксембургом (два пута) и Литванијом, гарантују учешће на континенталном шампионату.
Олакшавајућа околност за новог селектора и Орлове је што и у случају неуспеха у квалификацијама имамо право на поправни у баражу. Норвешка међутим, посебно због домаћег терена, није нимало наиван противник, чак се епитет слабог ривала не може ставити ни иза имена Шкотске и Финске, под условом наравно да две скандинавске и острвска селекција не буду успешне у борбама до новембра.
Фудбалску Србију у сваком случају може да радује што на клупу стиже стручњак завидне биографије, већ две и по деценије један од наших најцењенијих тренера. Тумбаковић ће данас добити одавно заслужено признање и поверење, а довољно је искусан и квалитетан тренер и човек да зна начин на који ће показати да је много раније требало да се нађе у тој улози.
Селекторска позиција Љубиши је увек измицала. Често је знао да каже да никад није ни био озбиљан кандидат, већ да је, као и Радомир Антић пре 2008, био само дежуран стручњак за попуњавање новинских стубаца кад је место на клупи државног тима упражњено. Тумбаковић је због тога више пута одбијао да прича о преузимању Орлова. Није то чинио ни прошле недеље кад је постало извесно да ће најзад да седне на клупу Србије. Јавност ће његове речи да чека до уторка кад би требало да буде промовисан.
Именовање за селектора Црне Горе пре скоро две и по године за искусног стручњака представљало је признање и круну успешног рада у бројним клубовима. Тумбаковићево задовољство није ипак, било потпуно јер је заслужио да води боље играче него што их имају Црногорци. Сужен избор играча, посебно честе повреде Стевана Јоветића и Стефана Савића, јединих звезда у репрезентацији Соколова, отежавале су ионако тежак задатак да наше јужне комшије одведе на велико такмичење, што је подвиг који ниједан његов претходник није остварио.
Не би било добро да се Тумбаковићево одбијање да води Црну Гору против тзв. Косова карактерише као разлог што је добио посао селектора Србије. Нови први стручњак Орлова није био иницијатор таквих догађаја и његов потез уследио је тек пошто су одбили да играју Мирко Иванић и Филип Стојковић, фудбалери Црвене звезде. Чак и да никад није сео на клупу Црногораца Љубиша је заслужио да предводи државни тим Србије. Разлог свакако не може да буде патриотизам и начин на који га испољава, већ стручност, искуство, знање и харизма, а да трофејног тренера одликују такви атрибути морају да признају и они који га никад нису волели.
Стварањем на десетине репрезентативаца у Партизану од којих је један, Младен Крстајић, чак и његов претходник на клупи Србије, Тумбаковић се одавно препоручио за функцију. Нико од касније прослављених имена нашег фудбала попут Сава Милошевића, Драгана Ћирића, Игора Дуљаја, Алберта Нађа, Саше Илића, Владимира Ивића и осталих није заборављао да у свакој прилици захвали Љубиши за све што је постигао, односно да га третира и као фудбалског оца.
Због тога је одлука водећих људи ФСС да командну палицу доделе Тумбаковићу логична и у овом тренутку једина исправна. Нови селектор Србије живи у Београду и наше најбоље играче одлично познаје. Правио је тактику против њих прошле јесени у Лиги нација као селектор Црне Горе и могао је већ да се увери у потенцијал Орлова.
Моменат сигурно није најбољи и сви бисмо били срећнији да је Љубиша на селекторску функцију изабран пре почетка циклуса, кад је било довољно времена да спроведе у дело своју филозофију, без резултатског минуса какав је наша репрезентација већ направила после дебакла у Љвову.
Иако за евентуални неодлазак на ЕП нико не би могао да криви само њега, јер преузима државни тим скоро на половини квалификационом циклуса, Тумбаковићу ће свакако висити мач над главом. Резултатско оптерећење, на које је безброј пута навикао у богатој каријери, заправо је и разлог што ће Љубиша а не његов ученик Младен Крстајић од септембра седети на клупи Србије. Не само они који ће га данас званично изабрати, већ и велики број љубитеља фудбала у Србији, верује да нови селектор може да у потпуности искористи велики појединачни потенцијал наших репрезентативаца и од њих направи и јак тим.
Бланко подршку Тумбаковић сигурно има. Неће му бити лако да је задржи уколико не буде остваривао успешне резултате, али бар у почетку неће бити у кожи свог претходника коме после СП у Русији није било дозвољено да изгуби утакмицу, понајвише због тога што су успешни резултати били једини начин да нас убеди да може да обаља селекторски посао.
Љубиша има све оно што Младен нема и много тога још, остаје само да се коцкице склопе, да има одрешене руке и у државни тим позива оне за које сматра да су најбољи, да поштено ради и онда можемо да рачунамо и на срећу у одлучујућим утакмицама јер се фортуна увек заслужује, никад не пада с неба.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.