Неверица на лицу и сува уста Ивана Вукомановића нису одавали ни јуче другачији утисак. Шок није попуштао... Породица Вукомановић остала је без венчаног кума...
– Наше, 20 година грађено предивно пријатељство, данима обитава мојом главом. И у сатима борбе за живот, промицале су слике друговања у Црвеној звезди, тренинзи, безброј ноћи у карантину, „милион” предивних ствари... Буња је био јединствен, у исто време другар и ауторитет. Суштински, лаф какав се једном среће – у даху је изустио Иван Вукомановић.
Породично пријатељство учвршећно кумовском везом, 2004, није јењавало ни у постиграчким данима.
– Причали смо и пре почетка квалификација, пре него што сам отишао у Братиславу, о Мондијалу. Хтео је да изгура своју идеју, радовао се тесту знања и времена, али... Мождани удар био је јачи. И то од здравог човека, једног од мозгова данашњег ФСС-а. Има ли правде, овоземаљске и космичке... – заплакао је млади тренер, настањен у Белгији.
Сећања навиру, шампионски дани црвено-белих, овога пута набијени емоцијама, изгледају незаборавније...
– Смејали смо се безброј пута догодовштинама из Аустралије, са путовања из Сирије, Јордана... Обишли смо читав свет у те две године, планирали смо пут у Истру, трећу годину узастопно. Узалуд. Није нам било суђено да отпутујемо тамо. Буња је отишао на други свет, можда и лепши од овдашњег.
Закључак, натоварен подједнаким болом, провејава у истом тону:
– Буњин одлазак велики је губитак за српски фудбал. Умео је да размишља, види другачије и далековидије, био је мозак ФСС. Уживао је тако својевремено и велико поштовање од нас, саиграча, као капитен, држао је екипу и баланс унутар ње... Осетио сам добро Горанову људску величину, годину дана делили смо собу. Туга.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.