Кавга у заједничком стану и голман убица сијалица

1

Клуб са Топчидерске звезде доживео препород половином прошлог века, доласком легендарног тренера на клупу љубичастих

ФОТО: В. Марковић

Разумљиво је да је мотив младих фудбалера Графичара за доказивањем у дресу љубичастих, углавном директно везан са неутољивом амбицијом за препоруку и (можда) повратак у црвено-бели дрес, а профит иде на конто оба клуба: Графичар има резултате који га узносе на пиједестал прволигаша, са погледом на фудбалску елиту, а Црвена звезда, кроз наставак такмичења „свршених“ омладинаца и на њиховом животно-фудбалском раскршћу, у званичном, јаком такмичењу, има директну могућност последње „тријаже“. То је, наравно, од пресудне важности и за будући избор животног пута младих људи.

У нека друга времена, међутим, током којих је оформљен и учвршћен стамени темељ клуба, у Графичар се долазило и остајало, трајно. Граничило се то, некако, са карактером и личним опредељењем, тим пре што је клуб, настао под окриљем вазда снажног и добро организованог синдикалног покрета графичара, готово до пред крај минулог столећа, у своје окриље примао само оне који су, на било који начин, везани за графичку струку, или су, као надпросечни таленти, изражавали жељу да припадају штампарима. Од играча до руководства.

Истински препород клуб је доживео 1950. кад је за тренера Графичара, из средње фискултурне школе у Земуну, дошао Милорад-Миша Павић. За само две године, од клупског подмлатка Миша Павић створио је тим који је у сениорској конкуренцији забележио највећи досадашњи успех пласманом у Трећу зону (ранг данашње Прве лиге). Незаборавни резултати са младим играчима Графичара били су неодољива препорука Црвеној звезди да тренера Мишу Павића ангажује за шефа струке црвено-белих, што ће по освојеним трофејима шармантног Ваљевца, до појаве Миљанића, учинити најуспешнијим тренером у историји Звезде.

Да ли због „кафанског гена” наслеђеног од говорника „за шанком“ на оснивачкој скупштини или због чињенице да су „црни уметници“, како су их још називали, све до седамдесетих година минулог века били, бескућници, тек епитет фудбалских „боема“ пратио је „графосе“ од самог оснивања клуба. Тада су се коначно скрасили на Топчидеру и онда, без сумње, почиње најшармантнији период у богатој историји Графичара, који су на свој начин обележили Колић, Девић, Васић, Николић, Влајић, Кривокапић, Хелц, Терзић, Бркић, Коцић, Вујковић...

Мирослав Хелц је, као и већина тадашњих играча, читаву фудбалску каријеру везао за Графичар, баш као и легенде клуба Жељко Колић, Драган Девић, Миливој Васић... Стамени бек Хелц и нападач Колић, били су годинама нераздвојни тандем гитариста у једном од најпопуларнијих београдских оркестара „Амигоси”.

– Чувене су тада биле игранке лети на Калемегдану, зими у гимнастичкој сали „Лазарац”. Ја сам свирао соло гитару, Колић је био басиста, али дружење читаве екипе било готово целодневно. Делили смо и слободно време и младалачке радости, лудости, проблеме... Кад је мој отац добио стан на 11. спрату, цела екипа је дошла и за сат времена намештај је био у стану. Ко је марио за лифт – радо се сећа Хелц незаборавног времена међу „графосима“ уз додатак приче за неверовање: и данас у 70. години три пута недељно игра фудбал на Ади Циганлији или на ДИФ-у са бројним исписницима међу којима су Миленко Киковић, Владимир Батрићевић, Срђан Павићевић...

А мене су, као подстанара, другови из екипе селили скоро сваке године. Било је некад и више штете него користи, јер би у брзини знали да у стан унесу и нешто што није моје, па сам морао да се извињавам комшијама – укључује се у разговор Драган Девић, дугогодишњи капитен и нападач Графичара који је на свој начин исписао дводеценијску историју клуба. – Играли смо тада по пет-шест сезона у истом саставу, нико није размишљао о новчаној надокнади, играло се за аплаузе, понеки текст у новинама, туру пића са навијачима, али смо као полузатворени клуб графичара, бар имали сталан и добро плаћен посао. Неки су касније постали и успешни тренери.

Један од њих је и Миливој Васић, такође део клупског „инвентара“, дугодишњи капитен, који је међу „графосе“ стигао из Поштара.

– Играли смо сјајан фудбал, али и знали да бекријамо. Будили смо се не ретко у свлачионици, а економа подмићивали печеним пилетом и краставчићима само да нас не буди. Дође тренер Моча Стојиљковић и пред утакмицу, каже: Момци, данас играмо нашу игру. И, изађе. Онда обично Девић узме реч и свако добије своју улогу. Али, зато су нам тренинзи били и озбиљни и стручни. Колико год понекад били антихристи, имали смо меру, а над нама је увек бдио неко од утицајних људи као Михаило Швабић или Слободан Драговић, који би нас и штитили и укорили кад забрљамо – описује Миливој Васић незаборавну генерацију Графичара која је готово две деценије играла у препознатљивом саставу.

Тако је, некако, било некад...

Графичар је једно време био у „заједничком стану” са БАСК-ом на Царевој ћуприји, где је, по угледу на комшије са истог брда на стадиону ЈНА, Партизана и Звезде, зачета вишедеценијска кавга, па су клубови одвојени директивом: једни су тренирали парним, други непарним данима.

– Негде пред крај првенства гостовали смо БАСК-у коме је пораз значио испадање из лиге. Новине су већ типовале „кеца”, али пре поласка на Цареву ћуприју, наш „технико“ Пуцко донео је у клуб хлеб и со и тражио од свих да се закунемо да нећемо пустити БАСК. Шесторица играча су се пожалили на „повреду“, а остали су се заклели. Није било лако, БАСК је повео са 2:0, али је на крају ипак било 4:2 за нас. Џабе смо, међутим, „кречили“, јер се БАСК одмах фузионисао са ПИМ-ом и постао БАСК ПИМ и ипак остао у лиги – сећа се Жељко Колић, голгетер Графичара и једна од легенди клуба који за две деценије верности љубичастима једва да има десетак изостанака из тима.

У бурном периоду до Другог светског рата, Графичар је активно учествовао у политичким „гибањима“, а ослобођење земље од фашизма платио је трајним растанком са десетак народних хероја из својих редова. Враћајући се у предратно време, незаборавни репортер „Спортског журнала“ Миодраг Марић Маре, је поткрај деведесетих година минулог века, оживео сећање голмана Графичара Радослава Јањића:

– Стао сам међу стативе први пут у мечу који је Графичар играо као предигру утакмици Југославија – Расинг, првој под осветљењем у Београду. Наш голман Фрањо Ротер био је замењен због тога што је скоро код сваког испуцавања полупао неку сијалицу, јер је осветљење било постављено преко терена.

Kоментари (1)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Labud

Jugoslavija je bila neuporedivo bolje mesto za zivot od ove danasnje Srbije. U svim parametrima relevantnim za kvalitetnu egzistenciju dostojnu coveka.

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру