СЕЋАЊА - Омеровић: Партизан ми остварио снове

Осам година верности Партизану сврстале су Фахрудина Омеровића међу шест легенди по броју игара за црно-беле. Био је супер чувар мреже добојске Слоге, па афирмацију стекао у тузланској Слободи, те у Хумској стварио све оно о чему је маштао.

Добар голман вреди пола тима - владало је неписано правило у његово време. Зато је Омер толико значио у Слободи, Партизану, Турској, дресу репрезентације. Рођен је 26. августа 1961. у Добоју, израстао у једног од најбољих голмана на простору некадашње Југославије и постао признато и познато спортско име – ас за свако поштовање.

Све је почело у Добоју. Слога је била два пута друголигаш велике и заједничке земље. Много познатих асова играло је у „граду на три реке”. Омеровић је из Добоја прешао у Тузлу и за четири сезоне убележио 94 утакмице, уз један погодак за Слободу. Шта кажу сећања на период проведен у „граду соли”?

- Почетак у Добоју био је охрабрујући, указивао је да могу нешто да остварим. Низом срећних околности прешао сам у Тузлу и низом још срећнијих све је ишло на моју руку у Слободи. Ту сам провео четири златне године и партијама препоручио се Партизану. Не сећам се да сам постигао тај један гол за Слободу, али драго ми је да људи и то памте после толико година - говори Фахрудин Омеровић.

Иако је у Партизану био на великој цени Ранко Стојић, њему је стигао позив и обрео  се у Београду. За осам година верности Партизану - две титуле, два трофеја купа после 32 године поста. Леп учинак, за свако поштовање. Одлазак Омеровићу из Слободе у Партизан био је потез живота.

- Сам одлазак из Слоге у Слободу значио је одлучност да стално напредујем. Дечачки снови били су да заиграм у Партизану, онда у дресу репрезентације. У потпуности су се остварили.

Уписао је и осам утакмица за Југославију: три победе, два ремија и три пораза, уз гол разлику 9:9. Дакле, учинак пола – пола, али се памти да је био учесник СП у Италији. 

- У то време је фудбалска Југославија била моћна, конкуренција у сваком клубу прејака. Са непуне 23 године стао сам на гол Партизана. Две сезоне био сам голман са најмање примљених голова у шампионату. Имао сам жељу да стигнем у репрезентацију, нисам био оптерећен, али остварио сам и такав циљ. Стигао сам и на Мондијал у Италији. Остварио сам супер добар резултат у каријери.

Каже да су за њега вечити дербији били нешто посебно.

- Утакмица свих утакмица. Каква атмосфера пре, за време и после. Декларисани сам навијач Партизана, окршаји против Црвене звезде били су нешто посебно. Имао сам доста пријатеља у комшијском табору, али свако воли своје и навија за победу.

Стигао је да понесе и капитенску траку вољеног тима!

- Од Добоја, до Тузле, па Београда…све је ношено талентом и великом упорношћу и одрицањем. Носила ме жеља за успехом и уз упоран рад то сам и постигао. Велика је ствар да будем капитен Партизана и стигнем до државног тима.

Четири године у Коџаелију, те три у Истанбулу, не може рећи да није било лепо, добро и успешно. Мада, човек кад прави рачуницу, а људски је тако рећи, увек  каже – добро је, могло је и боље.

- Прилично касно дошао сам у Турску, са својих 31. Мишко Мирковић и Стевица Кузманоски били су са мном странци. Коџаели је тада ушао у највиши ранг и побеђивао је све редом. Били смо јесењи прваци Турске, на крају изборили Куп УЕФА. Највећи успех клуба! Био сам и капитен. У Истанбулу сам повредио раме и у 36. завршио каријеру. Да није било повреде, још бих бранио.

Тврди да је задовољан оствареним као тренер. Познато је да је радио заједно са Сафетом Сушићем и са Ајкутом. Окушао се и у самосталном вођењу клубова.

- После завршетка каријере од Истанбула сам добио понуду да останем као тренер. Био сам учитељ голмана и са Сушићем и са другим колегама у разним клубовима. Онда сам Ајкуту био први тренер од 2004. и тако је све до данас. Заједно смо остварили највише. Као тренер сам освојио првенство Турске, три Купа Турске у више клубова. Ти успеси и форсирање младих играча носе нас у нова ангажовања.

На крају је додао:

- Хвала вам што сте ме се сетили. Поздрав вашим читаоцима и свим људима добре воље са простора некадашње Југославије. Посебно у време пандемије желим свима добро здравље и успех у свим сегментима живота!

Данас живи и ради у Турској, али Фахрудину Омеровићу за срце су прирасли Матузићи, Слога и Добој, Слобода и Тузла, Партизан и Београд, Турска, бројни људи и градови.

По броју утакмица у Партизану, на позицији је број 6, што му не пада тешко. Испред њега су величине: Саша Илић (876), Момчило Вукотић (791), Никица Клинчарски (518), Стјепан Бобек (468), Бруно Белин (463), Благоје Пауновић. Гол Партизана је вешто чувао у 437 мечева. Гробари му и данас поручују: „Хвала ти што постојиш”. Он  не скрива љубав према Партизану и узвраћа: „Можда се вратим, једног дана!“

Све је могуће, Партизан некако често мења тренере...