ПРИНЦ СА НЕРЕТВЕ - Човек стила, шарма, доброте, части, лепог васпитања, једини који је сам себи поништио два гола

По стасу, држању, начину игре, елеганцији, суптилности Душан Бајевић је без дилеме био најотменија спортска личност „старе” Југославије. Фудбалски аристократа и џентлмен. Навијачи су му дали, а новинари прихватили, надимак Принц са Неретве.

Бајевић је на најбољи могући начин оправдао титулу „принца” када је било најтеже током деведесетих, у време док је беснео рат у Босни и Херцеговини. Све време се понашао принчевски. Ниједне ружне речи, оптужбе, само вапај да престане голема несрећа у граду у којем је рођен. Хистерија мржње га никада није узела под своје. Кроз његову кућу у Атини су прошле десетине и десетине Мостараца свих вера и нација. Свакоме је помогао, не калкулишући у томе ниједног секунда. Људска громада. Човек стила, шарма, доброте, части, лепог васпитања.

Рођен 1948. и одрастао у време подношљиве оскудице. Као дете је почео да вежба фолклор. После је заволео спорт, а посебно фудбал. Прву лопту му је купила мајка Даница на „Загребачком велесајму”.

– Бавио сам се и другим спортовима, али њима нисам придавао неки велики значај. Фудбал сам волео изнад свега. Мало ко зна да сам почео као голман и тек касније сам прекомандован у напад. Наравно да је и мени, као и свој мостарској деци, идол био Хамић (Мухамед Мујић) – сећа се почетака Душко Бајевић. Понео је у живот честитост, верност, срдачност.

Са 15 година је почео да тренира у млађим категоријама Вележа, а са непуних 18 (16. септембра 1966)  је дебитовао за први тим. Тренер му је био чувени Сулејман Ребац, родоначелник модерног фудбала, како је тврдио Томислав Ивић. Са његовим доласком на место тренера и доласком „БМВ” (Бајевић, Марић, Владић) генерације почиње успон Мостараца.

– Сула нас је учио не само да будемо добри фудбалери већ и људи. Учио нас је да љубав за спорт, породицу и људе чини најлепши део људских осећаја – категоричан је Душко Бајевић, који увек са много емоција прича о свом првом и најдражем тренеру.  

Вележ је био клуб веселе сиротиње, која је више волела да се „шегачи” са ривалима, да их добро „наканта”, да по четири, пет комада. То се посебно са односило на „велику четворку”. Нема Мостарца који тих година није знао чувеног, како то данас модерно кажу, вођу навијача Алета, који је трчао испред трибине са заставом Вележа и „фићу” регистарских таблица „МО-85-36”. Власник је формално био Бајевић, а када је требало користили су га као да је њихов и друге две мостарске легенде Енвер Марић и Фрањо Владић.

– Лепа времена. Биле су то године нашег заноса, прва путовања, прве радости. И данас када се сретнемо увек се уз смех сетимо тих дана – признаје Бајевић.

Када је почињао каријеру није било новине у Југославији која није писала о великој љубави стаситог лепог Херцеговца Душана Бајевића и лепе Беге Биберовић. Верона је имала Ромеа и Јулију, а Мостар Душана и Бегу. Бегини родитељи су били жестоко против љубави са Србином Душаном. Хтели су на све начине да прекину ту везу, али су се Бега и Душан тајно венчали. На знајући за то, једну ноћ су њени родитељи у Опински пут 10, где су младенци живели, послали „екипу” да киднапује Бегу. Тек тада су чули да су се они тајно венчали. После извесног времена Бегини родитељи су, ипак, попустили и прихватили Душана за зета, и то каквог, најбољег на свету. Њих двоје су и данас у срећном браку.

Бајевићев задатак је био да даје голове и то је радио беспрекорно. Голови су га прославили. За „рођене” је одиграо 568 утакмица и постигао 468 голова, од тога 164 у првенству Југославије. За репрезентацију Југославије је наступио 37 пута и при томе је противничку мрежу затресао 29. пута. За „плаве” је дебитовао против Аустрије у Грацу 8. априла 1970. године и постигао једини гол (1:1). За Вележ је у два наврата дао по пет голова. Оба пута је „страдао” Марибор, а на „Мини Мундијалу” у Бразилу је пет пута затресао мрежу Венецуеле. Хет-трикове није ни упамтио.

– Голови су били мој најбољи производ током целе каријере. Док сам играо много сам тренирао. Остајао сам и после тренинга и шутирао из свих могућих позиција, а најсрећнији сам био када се затресе противничка мрежа. Голови су ми увек доносили радост – никада није Бајевић крио шта га чини највише срећним у фудбалу.

Мреже је најчешће тресао ударцима главом. Висок (185) био је ненадмашан у скоку, али и када је тресао мрежу био је достојанствен. Када би то урадио главом по правилу би прво намештао раздељак на увек дотераној коси, а затим би поделио радост са саиграчима. Никада није „хистерисао”, љубио или скидао дрес, показивао на грб клуба, скакао на ограду да подели радост са навијачима, не дај боже понизио ривала на било који начин. Давање голова је прихватао као нешто сасвим нормално што му и јесте у опису посла.    

Играо је елегантно и чисто, никада није имао потребу да се туче за лопту, да се служи неспортским средствима. Тако је схватао и живот и фудбал. Фер-плеј му је увек био на првом месту. Два пута је сам себи поништавао голове иако су судије већ показале на центар. Једном је у дуелу против Радничког из Крагујевца већ у трећем минуту затресао мрежу, али је брзо прекинуо започето славље. Рекао је судији да је „поцепао” мрежу са вањске стране и да гол треба поништити. Судија је то учинио, али је Бајевић до краја утакмице постигао још два поготка и све је врло брзо заборављено.

О другом случају је данима писала југословенска штампа. Вележу су бодови били неопходни у борби за врх табеле и излазак на европску сцену. У финишу утакмице 25. кола (23. априла 1972) против Сутјеске из Никшића под Бијелим Бријегом код резултата 0:0, Бајевићу је дошла употребљива лопта са десне стране и он је ухватио волеј левом и лопта се на одушевљење публике, саиграча, нашла у мрежи. Сви су потрчали стрелцу у сусрет, а он је само одмахивао рукама и погледом тражио судију Ивана Радића из Солина, који је енергично показао на центар. Ни противнички играчи се нису бунили.

Међутим, Бајевић је објаснио судији, да мрежа гостију није била добро затегнута и да је лопта прошла између стативе и мреже са вањске стране. Арбитар је прихватио сугестију голгетера Вележа отишао до гола и уверио се у тачност његових речи. Радић се захвалио, а сви играчи Сутјеске су изгрлили Бајевића. Остало је 0:0. На крају сезоне је Партизан имао 39, а Вележ 38 бодова и због тог бода није се пласирао у Куп УЕФА.

– У животу, па тако и у спорту, треба имати среће. Поред тога, морају се посложити и неке друге ствари да бисте освојили титулу државног првака. Ми смо били савршено добра екипа, на наше утакмице публика је листом долазила, без обзира да ли смо играли у кући или у гостима. Сви су причали и писали да играмо најбољи и најлепши фудбал. Мостар је, у односу на друге центре, мали, а понекад су и такве ствари одлучивале – овако Бајевић објашњава чињеницу да  чувена генерација није освојила титулу, иако је „консензусом” од Вардара па до Триглава апсолутно заслужила.

Причати о Душану Бајевићу као тренеру је сувишно. Где год је радио ту су били о трофеји. Навијачи Црвене звезде се са тим никако не слажу. Урадио је оно што није нико пре њега. Иако је био само на корак од освајања не само титуле, већ и дупле круне, Бајевић је на повике са трибина: „Душане одлази”, мирно узео јакну и отишао у свлачионицу. Више се није враћао. Душко је као и увек поступио само онако како су желели они због којих се игра фудбал, а то су навијачи.

– Урадио сам оно што су навијачи тражили од мене. Скандирали су да одем. Испунио сам им жељу. Сматрам да навијаче треба поштовати, увек сам се тако понашао. Што да седим на клупи када те навијачи не воле и не поштују твој рад – кратко је рекао Бајевић и више се никада није освртао на ту епизоду. У његово време навијачи су само волели клуб и то им није било занимање.

Вележ сада тавори. Протеран је са свог стадиона. Мостар је подељен град. Не постоји више играч тог калибра да заслужи надимак Принц. Нема више магије. Нестала је лепота. Дух „Принца са Неретве” је у сећању свих љубитеља фудбала широм СФРЈ који су волели Душана Бајевића. Ова прича је само сведочанство о неким лепим фудбалским временима. Зато и не чуди што старији Мостарци често кажу:

- Ми смо само ходајући покојници, сведоци какав се некада фудбал играо.