Један од најпрепознатљивијих никшићких спортских симбола и званично више не постоји. Последње Челикове године биле су право мучење.
Боље рећи, свакодневно тихо умирање. Стиче се утисак да се у Никшићу баш нико, због нестајања клуба који је до само пре неколико година био међу водећим у Црној Гори, није претерано узнемирио.
Одговор на питање шта је изазивало такву летаргију, заиста је тешко наћи. Можда би требало смо напросто пренети ламент над Челиком из овог истог „плајваза”, поводом шест деценија никшићког клуба.
Тамо је све писало: неутемељени оптимизам у тој „рођенданској честитци” био је утемељен у природној људској нади да се може збити што бити не може. Тада недогођено ипак се догодило. Никшићки Челик није дочекао 2019. годину.
Збогом, драги Челиче, почивај у миру. Бити гробар, без гроба, језиво је. У Никшићу баш нико више о теби и не говори.
Сад више и не причамо деци како је било, јер нас више не занима особито ни како је било, ни шта је било.
Можда и нисмо достојни да се сећамо оног достојанственог, радничког, чојственог и другачијег Челика...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.