Почетна / Фудбал / ЕКС ЈУ

НЕБЕСКА ПОЉА ТРЕНЕРА: Миљан, Вујке, Сула, Ивић...

Појаве се тако, истина ретко, неки људи који својим постојањем значајно одударају од осталих, који постану врхунски зналци свог посла, који буду омиљени у друштву и међу знаним и незнаним, који плене карактером, ставом и савршенством деловања, па такве, обично, називамо – легенда
ФОТО: Документација Политике

Критеријуми за добијање тог поносног назива, легенда, су и те како високи; ентузијазам, интелигенција, ауторитет, част, а изнад свега знање.

После уласка јединица Црвене армије, у Југославији је почела епоха у којој је тек ослобођени народ био опијен сопственом снагом и усхићен великом победом над силама зла. После формирања нове, младе државе, кренуло се на уређивање културе, здравства, просвете, спорта. Почела је потрага за онима који ће те области подићи на завидан ниво.

Фудбал је био спорт којим су се бавиле широке народне масе. После блиставог резултата на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. године и освајања сребра, а затим злата у Риму (1960) „лоптање” је постало национални спорт број један. У фудбалу се појавио низ људи који су из све снаге веровали у највећу утопију, а то је да Југославија постане европска сила. Зато се и треба присетити неких од њих.

У време Светског првенства у Енглеској 1966. године у Црвеној звезди се десио „земљотрес”. Смењен је легендарни Рајко Митић, а на место тренера је постављен Миљан Миљанић, анонимус, који као играч није оставио скоро никакав траг. Рајко је био прва „жртва” минулих времена, аматеризма којем је у фудбалском свету одзвонило. Због тог потеза управе, Митић неколико година није одлазио у клуб. Када се одљутио схватио је да је ангажовање Миљана било сјајан потез.

Миљан, млад, здрав, амбициозан, интелигентан човек, велики теоретичар, још бољи организатор, почео је са стварањем великог клуба. Он је први посадио корене професионализма у Југославији. Знао је са људима, приступачан, комуникативан, лудо самоуверен, био је један од оних чији су животи били гориво социјалистичке, али и фудбалске револуције.

Црвена звезда и Драган Џајић су Миљанићево животно дело. Миљbанов дух и данас лебди над Мараканом. Пласман у полуфинале Купа шампиона 1971, а затим и две победе над Ливерпулом 1973. године су биле улазница за европско друштво. Те 1974. је преузео Реал где је тренирао Брајтнера, Нецера, Бутрагења,… Са Звездом је освојио четири титуле и куп, а са Реалом дуплу круну.

Први клуб у Југославији, који је успео да преузме титулу „великој четворци” је била Војводина. Најзаслужнији за то је без дилеме Вујадин Бошков. Вујке је 14 година носио дрес Војводине где је и почео тренерску каријеру. У сезони 1965/66 „лале” су биле прваци. Била је то блистава генерација коју су предводили Пантелић, Такач, Тривић, Секереш

Још тада је био визионар и покренуо инцијативу за изградњу спортског центра у Ветернику, који по њему и носи име. Војводина и данас ту тренира. Као тренер је радио у Холандији, Шпанији и Италији. Чињеница да је са Реалом био првак Шпаније (1979/80), са Сампдоријом шампион Италије (1990/91) потврђује његову екстра класу.

Када је 1969. године Сулејман Ребац сео на клупу Вележа нико није очекивао да ће се задржати дуже од три месеца. Сула, како су га звали од Вардара па до Триглава, је до тада водио млађе селекције. Није се ни мало уплашио, одмах је у први тим убацио неколико клинаца (Марића, Топића, Владића, Бајевића, Хаџиабдића…), направио изворни херцеговачки тим, а затим је кренула ренесанса Мoстараца. Томислав Ивић је тврдио да је баш Ребац, утемељивач модерног фудбала у Југи.

Вележ је играо шармантан, раскошан, галантан, боемски фудбал. Сула је свој дух и дух играча уградио у игру. Његово знање и ауторитет су били од пресудног значаја да на прави начин посложи Вележову младост. Велики тренер, сигурно један од највећих са про-стора старе СФРЈ, али није био те среће да са „рођеним” освоји титулу. 

Ван терена је био шерет, весељак, што би његови суграђани рекли – спадало. Када би са својом „французицом” на глави прошетао Мостаром сви су га поздрављали, а он би им уз осмех отпоздрављао. Био је аутентична мостарска раја. Волео је живот, и да попије, и да запева, да се провесели у кафани и да ужива уз Жилавку или Блатину, изворна мостарска вина. Када је певао то су најчешће биле севдалинке, али нису му биле стране ни италијанске канцоне и далматинске песме, пошто је пет година играо за Хајдук из којег је стигао и до дреса репрезентације.

Сули је успело оно што није никоме после одвратног рата са почетка деведесетих. На последњем испраћају Сулејмана Ребца (2006) на мостарском гробљу Сутина се окупило више од 3.000 људи. Упркос хистерији мржње која је разорила Мостар више и од Хирошиме и Нагасакија, Сула је и мртав ујединио Србе, Хрвате и Бошњаке. То могу само велики људи.

Чобо, Кока, Велија, Уво, Шкија, Хаџија, Фелер, Гуза, Јозо, Сепи, Тица или по презименима Јањуш, Којовић, Бећирспахић, Братић, Каталински, Хаџиабдић, Јелушић, Јанковић, Букал, Спречо, Дераковић.  Шампионски састав Жељезничара из 1972. године. Звали су их „динамит момци”. Творац тог тима је био Милан Рибар. Он је у домаћи фудбал унео чврстину, оштрину, која до тада није примењивана. Имао је и специфичан начин тренинга. Његови играчи су пуцали од снаге. Заливао би чошкове терена где су сатима вежбали клизеће стартове.

Тих година се међу љубитељима фудбала водила полемика. Многи су тврдили да Жељо доминира због грубости одбрамбених играча, а не зато што има најбољи тим. То наравно, није било тачно. Рибар је био тренер са харизмом, а то потврђује и податак да су че-творица играча те екипе (Хаџиабдић, Каталински, Јанковић, Букал) били репрезентативци.  

Ивић испред Муриња, Трапатонија и Хапела

Три легендарна тренера Жозе Мурињо, Ернст Хапел и Ђовани Трапатони су остали упамћени по томе да су са разним клубовима освајали шампионске титуле у четири државе. Мало ко зна да их је све надмашио Томислав Ивић.

Шјор Иван је био шампион Југославије (Хајдук), Холандије (Ајакс), Белгије (Андерлехт), Португалије (Порто), Француске (Олимпик Марсеј), а са Атлетиком из Мадрида је освојио „само” куп Шпаније.    

Хајдук је у имао низ успешних генерација, али никада нису били тако моћни као у време Томислава Ивића. Када је 1973. године дебитовао као тренер, одмах се видело да је реч о невероватном ентузијасти, максимално посвећеном фудбалу. За разлику од већине колега, није био ни мало сујетан и упијао је сваки савет.

„Били” су били први тим на југословенским просторима, који је играо „тотални” фудбал. Увео је кошаркашке елементе у фудбал, па су његови играчи играли пресинг по целом терену. Усавршио је до перфекције офсајд замке, тако да је ривал тешко и долазио у шансу за гол. Имао је Хајдук све осим искуства, што га је коштало на интернационалној сцени.

Жунгул, Шурјак, Облак, Мужинић… тих година су доминирали, а по правилу су титуле освајали у Београду где су редовно побеђивали и Партизан и Црвену звезду. „Црно-белим” су давали и по шест комада на ЈНА.

Мало ко зна да је чувени Жозе Мурињо прве фудбалске тајне учио од Ивића у време када је тренирао Порто.

–  Када сам био тренер Порта, Мурињо је био студент на тренерској школи. У Порту смо се упознали, али само куртоазно. Кад смо се 2005. видели у Лондону, након што је Челзи прегазио Барселону, поклонио ми је књигу и написао посвету: “Ову књигу поклањам највећем тренеру, у жељи да имам толико победа као и он!” – причао је Томислав Ивић.

Миљан, Вујке, Сула, Рибар и шјор Иван, тренери уметници су већ одавно на звезданим небеским пољанама. Нашли су горе и Рајка Митића и Бранка Зебеца и Гојка Зеца и Анту Младинића и Душана Ненковића и Бранка Станковића и Флоријана Матекала… Када би се опет саставили и истрчали у најјачем саставу, одржали би јавни час фудбала и победили сваког ривала на свету.

Комплетан текст можете да прочитате у штампаном броју Магазина Спортског журнала за 15. април. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

007
veliki treneri a VUJKE JEDAN JEDINI
kiki
Za one koji nisu dovoljno upućeni u sport - legendarni trener Želje Ribar na rukama Slobodana Janjuša fantastičnog golmana iz tog doba...To je istorija fudbala...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.