Да није било туберкулозе у најбољим играчким данима Џевад Шећербеговић би блиставу, каријеру у потпуности позлатио. Из тих разлога одбио је београдску Црвену звезду, а касније и Хајдук, плашећи се да неће моћи да пружи оно што се од њега очекује. Остао је веран Слободи, а касније је изградио и солидну инострану каријеру. Данас каже да је Југославија била његова истинска домовина.
Рођен половином јула 1955. године у Рахићу код Брчког, Џевад Шећербеговић је доста млад стигао у Тузлу. У Слободи је био неко и нешто, могао отићи и даље, али он је остао веран „црно-црвеном” дресу.
– Ако ме се још неко сећа од читалаца Спортског журнала, све поздрављам. И све волим. Тако сам васпитан – започео је причу Џевад Шећербеговић.
Када човек наниже одређени број година, он их има 65, онда се често враћа у детињство и рану младост, чува их у својим најлепшим сећањима.
– Био сам родбински везан за Тузлу. Брат, сестра, стричеви..., сви су били у Тузли. Додуше, родитељи су ми живели у Горњем Рахићу. Лепота једна, живописно место. Природа је била дарежљива. Имао сам огромну пољану, ту смо тренирали, дружили се, играли и стасавали. Шверцовали су ме за први тим Горњег Рахића, неко је из Тузле видео ме и препоручио Слободи. Отишао сам у Тузлу, похађао сам гимназију. Одем у Борово на турнир, покојни Анте Биће Младинић позове ме у пионирску репрезентацију Југославије. Напредовао сам и у Слободи и са 18 година био сам првотимац Слободе – присећа се Шећербеговић.
Имао је прилику да са 20-ак година пређе у велику Црвену звезду, одбио је бјанко понуду. Данас каже да није то требао да учини.
– Када враћам филм, па ја сам ишао из грешке у грешку. Нису ме тада толико паре привлачиле. Ипак, одиграо сам у Београду боговску утакмицу, Слобода је добила Звезду са 3:1. Звао ме Драган Џајић да се придружим чети Гојка Зеца. Страшан тим са Милошем Шестићем, са Душаном Савићем, са Зораном Филиповићем, са Владимиром Петровићем. Кајем се због Црвене звезде. Да сам послушао Џају, мислим да бих уклопио се и да би имали велики учинак у Европи. И ја бих као такав имао пуно више наступа за репрезентацију. Животна грешка ми је што нисам прешао у велику Црвену звезду – са сетом говори познати бивши фудбалер.
За његове услуге био је заинтересован и Хајдук...
– То је било када сам ја већ био формиран играч. Томислав Ивић инсистирао је на мом ангажовању. Имао сам леп учинак у Москви на ОИ. Људи ме куме и моле, а ја глумим некакву памет. Био сам млађи, деловао сам тада непромишљено – наставља Шећербеговић.
Као лево крило је пуну деценију играо за Слободу, па се преселио у Бешикташ и одиграо 62 утакмице. Тамо је тренер био Бранко Станковић. Међутим, није само то било пресудно, можда је и био избор „Амбасадора”. Ипак, све се некако поклопило.
– Станковић је мени био тренер другу годину. Мене је ангажовао некадашњи играч Војводине и Црвене звезде Ђорђе Милић. Што се тиче Бранка Станковића, нису га узалуд звали Амбасадор. Био је господин, фудбалски ауторитет и велики човек. У Бешикташу сам доживео пуну људску и играчку зрелост. Нису ме Турци узалуд прогласили најбољим странцем који је тада играо тамо. Оставио сам дубок траг у Турској – поносно ће Шећербеговић.
Претпоследњег јануарског дана 1977. године је у Боготи дебитовао за Југославију против Колумбије и уписао девет наступа. Учесник је ОИ у Москви 1980. године. Туберкулоза га је кочила и успоравала, али је упркос свему остварио лепу каријеру.
– Имао сам физичке предиспозиције да остварим више. Други су говорили да сам искористио можда 40% од мог потенцијала. Луда глава је чинила своје. Касније је стигла болест. Она ме задесила пред одлазак на СП у Шпанији 1982. године. Штета, можда сам могао више. И сада понављам да бих остварио далеко више да сам седам година раније прешао у Црвену звезду. Имам леп живот, имам супругу и двоје деце. Живот је испуњен, али могло је то бити далеко више. Добро је и овако – наставља Џевад Шећербеговић.
У његовој породици нема наследника фудбалера, али кћерка је добро успевала у тенису. Додуше, тај „бели спорт” није више у моди у овој познатој породици.
– Ћерка је завршила колеџ, данас ради код брата. Тенис је играла четири године у САД. Син је играо фудбал. Није био лош. Мада, бољи је био студент него фудбалер, али и да је остао у спорту мислим да би догурао далеко. Овако, данас је успешан и послован човек, има резултате – закључио је своје казивање некадашњи врхунски фудбалер Слободе и Бешикташа.
Џевад Шећербеговић, Брчак и Тузлак, фудбалски џентлмен и господа за сва времена...
Велика носталгија за Југославијом
Који је то дрес? То је број 11 дрес, то је Тузла експрес. То је бег – Шећербег... Тако су га речи репортера Ивана Томића описивале. Данас каже да има носталгије за оним златних фудбалским данима, његовим временима.
– Како нема носталгије. Боље рећи, остао сам онај исти Шећербеговић. Југославија је мени и данас у глави и у срцу. Како смо се волели, дружили, поштовали се, били опуштени. Нисмо до 28. године могли вани. Дакле, познавали смо се међусобно, дружили се, пазили једни друге. И данас се чујем с тим људима. Честитамо једни другима Божић, Васкрс, Бајрам. Не може ми нико отети то. Данас имате републике, државице. Мени је тада било далеко лепше и Југославију данас носим у срцу – са уздахом изговара Шећербеговић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.