Преминуо човек који је потписао исписницу Роберту Просинечком за Звезду

Пише: Милорад Бјелогрлић

У петак је у 86. години на пут без повратка отпловио Перо Златар, један од последњих легендарних новинара „велике” Југославије. Када из новинарства нестане неко кога сте скоро свакодневно читали још пре пет деценија, прво замишљали ко је и шта је, па онда још имали и част и задовољство да га упознате, повремено се дружите са њим, онда ће сви лепо васпитани људи који претендују да се зову новинари да се сете таквог човека, без обзира што је скоро цео радни век писао, углавном, за загребачке новине. 

Једном новинар, увек новинар. Перо је рушио препреке, баријере, стварао трендове и стално тврдио да за новинаре нема старосне границе. За разлику од већине, Перо је био изузетно цењен, признат, поштован и као публициста. Објавио је двадесетак књига (о Енверу Хоџи, Анти Павелићу, дечијих књига...).

Уз његове текстове, интервјуе, репортаже одрасле су и училе генерације и генерације клинаца који су детињство и младост провели у некадашњој СФРЈ. Није имао ни 16 година када је за „Омладински борац” (1950) извештавао са турнира омладинаца у Кану, где је био млађи од свих репрезентативаца.

Перо је био такав, тврдоглав, упоран, када се нечега ухвати, док не уради како треба не напушта тему. Био је свестран. Писао је о свему и свачему, а много је волео и спорт. Два пута се пробао и као спортски функционер. Оба пута веома успешно. Од 1968 до 1972. је обављао функцију председника КК Локомотиве из Загреба, претходнице чувене Цибоне троструког првака Европе.  Из тог периода га веже и кумство са Николом Плећашом и његовом супругом Дадом Паскојевић.

У то време је кошарка на велика врата преко ТВ екрана ушла у све домове широм Југославије и постала шампион света. На Перину инцијативу је уведена пракса да пре утакмица познати певач, глумац, књижевник... подбације лопту на центру. То је и допринело огромној афирмацији баскета на брдовитом Балкану.  

Мало ко зна да и њему припада део заслуга зашто је Роберт Просинечки постао члан Црвене звезде.

– Звездаши би требало да ме часте. Ја сам потписао исписницу Динама за одлазак Роберта Просинечког у Црвену звезду. Ћиро га је из само њему знаних разлога „отписао”, а Силвије Деген, који је био адвокат Динама, саветовао нас је да га пустимо пошто ће он у сваком случају отићи, јер је потписао као малолетник и уговор није био правно ваљан. Звезда је тог лета била заинтересована и за Влада Касала из Осијека. Звали смо их и џентлменски се договорили да пустимо Просинечког, а они да нама оставе Касала – причао је о врућем прелазном року 1987. године Перо Златар, у то време директор Динама и десна рука Ћире Блажевића.

Од 1981. године је живео на релацији између Загреба и Београда. Све до последњег откуцаја срца је писао, неумороно као када је почињао. Умео је да разговора са људима, био бескрајно занимљив. Са њим никада није био досадно. У најгора времена, када је Југославија 1999. године била бомбрадована, свих 78 дана је провео на Цераку и ниједном није ишао у подрум.

– Именик ми је све тањи. Имам друштво у Мадери за коју тврдим да спада у најбољих 15 кафана у Европи. Много ми се допада оптимизам Београђана и страшно волим да се дружим са њима – причао је последњи пут када смо пре пет месеци седели у Касини.

Перо Златар је у вишеценијској новинарској каријери научио ону најважнију лекцију. То је како са што више достојанства остарити, не бити никоме досадан, наметљив и пристојно умрети, да те сви жале, и у Загребу, али и Београду.

Перо почивај у миру. Нека ти је лака земља. Имало се од тебе и те како шта да научи и о новинарству, али и о животу.